Снаша Јања
(Балада Ј. Арања)
Снаша Јања у потоку
Бело своје рубље пере,
Бело рубље и крваво
Вода носи, вода дере...
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Сокачка се деца скупе:
„Шта то переш, снашо? шта је?"
„Ћут'те, децо! Она крвца
На мом рубљу пилећа је."
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Слегоше се комшијнице:
„А где ти је војно, жено?"
„Тише, да се не пробуди,
На постељи спава, ено!"
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Иде четник: „Снаша Јањо
Хајд у затвор са мном саде."
„Док са рубља ову пегу
Не оперем немам каде."
Милостиви оче, не остав'ме, о!
У тамници ниској само
Један зрачак дању сјаје,
Хај, а ноћу и страшила
И утвара препуна је.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Бедна Јања не престаје
Онај један зрачак глати...
Онај зрачак, што јој лако
У по ока може стати.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Е чим око с њега скине
Мисли да јој памет оде
А по зраку, чини јој се.
Да страшила танац воде.
Мнлостиви оче, не остав'ме, о!
Али, ено, са тавничких
Тврдих врата брава паде,
Сужна Јања пред судцима,
Ко што ваља, лепо стаде.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Прегача јој и марама
Ко снежана да је груда,
А коса јој углађена
Да с' не мисли да је луда.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
У судници око стола
Седоглави судци седе.
Нит' су мрки, нит' су зорни:
Саучешћем сви ју гледе.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
„Шта уради, Јањо ћерко?
Злочин, тужба голема је:
Ко изврши крвно дело
Милосник те сам издаје.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Убица ће твога војна
Главом сутра то да плати,
А ти ћеш на сувом хлебу
Вековечно тамновати."
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Гледн Јања око себе,
Све је чула, све поњала,
Ал она је још при свести,
Још са ума није пала.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Ал о „мужу" што се рекло
То не појми, ма уздише,
Тек толико знаде само
Да не може кући више.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Плаче Јања као киша,
Пада суза бисерова
Као роса са љиљана
Ил с паперја лабудова.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
„Велемоћни достојници!
Ако знате жива бога:
Пустите ме кући својој
Журна имаи посла свога.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Крвава је једна пега
На беломе рубљу моме,
Кад би тамо останула
Шта би, јаој, било мноме!"
Милостива оче, не остав'ме, о!
Згледнуше се мудри судци,
А шта мисле они знају;
Тишина је, уста ћуте
Само очи што гласају.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
„Иди кући, бедна жено!
Крваво си рубље пери;
Бог ти био у помоћи
Што дубине морске мери!"
Милостиви оче, не остав'ме, о!
И већ Јања у потоку
Опет рубље своје пере;
Бело рубље немаћаво
Вода носи, вода дере.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Ал заман је чисто рубље,
Заман беље и од снега,
Кад је Јањи још и сада
Пред очима она пега.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
У води ј' при месечини
Када лепше вали струје,
А пратљача из потока
Далеко се њена чује.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Па то ето тако иде
Лети, зими, ноћу, дању;
На омари и на цичи
У потоку видиш Јању.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
И већ њене црне власи
Одавна се прогрушале
А глатко јој негда лице
Мрке боре узорале.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
Али Јања у потоку
И сад старе пере траље,
А од траље који комад
Брзи вали носе даље.
Милостиви оче, не остав'ме, о!
