Смрт мајке Јевросиме

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт мајке Јевросиме

Што протужи рано у недјељу,
У недјељу прије јарког сунца?
Да л’ закликта соко птица сива?
Да л’ закука сиња кукавица?
Да ли пишти шаровита гуја? 5
Да је сиви соко закликтао,
Он би био међ’ господом славном;
Да је сиња птица кукавица,
Кукала би у гори зеленој;
Да је гуја, у ст’јењу би била, 10
Већ то тужи Краљевићу Марко
У Арапској, преко мора сињег,
У великом у Кара-Окану.
Ако тужи, за невољу му је;
Богом брати млада тамничара: 15
„Богом брате, црни Арапине!
„Отвори ми на тамници пенџер,
„Да погледам по Кара-Окану,
„Не би’ л’ кога угледао свога,
„Ја ли кума, ја ли пријатеља, 20
„Ја ли Богом новог побратима.“
Арапин је за Бога примио,
Па отвори на тамници пенџер.
Пропиње се Краљевићу Марко,
Пропиње се тамници на пенџер, 25
Па он гледа по Кара-Окану.
Бог му даде, срећа му донесе,
Намјера га намјерила била,
Па угледа Тошу књигоношу,
Десном руком на његака махну: 30
„Ходи к мени, Тошо књигоношо!“
Кад је Тоша у^ледао Марка,
Удари се руком по кољену,
Па бесједи Тоша књигоноша:
„Господару, Краљевићу Марко, 35
„Ево данас недјељица дана,
„Како пређох преко мора сињег,
„И ја ходим по земљи Арапској,
„По Арапској и Кара-Окану,
„Кога сретнем, све за тебе питам, 40
„Кога стигнем, све за тебе питам,
„Кога видим, све за тебе питам —
„Нигдје тебе чути ни видјети,
„А чуо сам, казаше ми људи,
„Да си, Марко, допао тамнице, 45
„Зато идем, те за тебе питам;
„Жао ме те, господару Марко,
„Доста си ме вином напојио,
„Бијелијем хљебом нахранио.“
Проли сузе Краљевићу Марко, 50
Па бесједи Тоши књигоноши:
„Ја сам многом био у неволш,
„А сад за ме сви заборавили.“
Проговара Тоша књигоноша:
„Не говори тако, господару, 55
„Не говори, не гријеши душе,
„Јер тако ме вјера не убила,
„Нико не зна у Прилипу граду,
„Господару, гдје си и како си,
„А и да зна, не би ти помогло, 60
„Јер не има доброга јунака
„У Прилипу и око Прилипа,
„Који би те сада избавио:
„Што помрло, а што изгинуло,
„Настало је пошљедње вријеме; 65
„Не уздај се ни у кога Марко,
„Веће у се и Бога једнога,
„Нико теби помоћи не може,
„Сву су земљу Турци притиснули,
„Под’јелили земљу на тимаре, 70
„Остала је сиротиња раја,“
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Нимало му мило не бијаше,
Пак се маши руком у џепове,
Те извади три дуката жута, 75
Па их даје Тоши књигоноши:
„Богом брате, Тошо књигоношо!
„Ево теби три дуката жута,
„Па ти иди доље на чаршију,
„Донеси ми дивит и хартију, 80
„Б’јело перо, чим се књига пише,
„Што остане, теби напојница,
„Да напишем до дв’је до три р’јечи
„У Прилипа града бијелога
„До старице Јевросиме мајке.“ 85
То је Тоша за Бога примио,
И он узе три дуката жута,
Брже оде доље на чаршију,
И он купи дивит и хартију,
Б’јело перо, чим се књига пише, 90
Па он Марку кроз пенџер додаје.
Марко пише ситну књигу б’јелу,
Десном руком на кољену л’јевом,
Танким пером по лисну папиру,
Па је шаље у Прилипа града, 95
А поздравља своју стару мајку:
„Мила мајко, моја слатка храно!
„Да л’ не хајеш, да л’ не знадеш за ме?
„Ево опет твога сина Марка
„У тамници арапској проклетој, 100
„У Арапској, у Кара-Окану,
„У тамници арапскога бана;
„Кад ја бијах у царевој војсци,
„А у војсци цара Бајазига
„На арапској покрајини љутој, 105
„На пр’јевари мене ухватише.
„Ухватише Арапи проклети,
„Бацише ме на дно у тамницу,
„Гдјено, мајко, вода до кољена
„И јуначке кости до рамена. 110
„Иште бане дван’ест товар’ блага,
„Чиста сребра и жежена злата,
„Да ме пусти из тамнице клете;
„Шаљи, мајко, дванаест товара,
„Шаљи, мајко, те откупи Марка.“ 115
Сави књигу, па кроз пенџер даје
А у руке Тоши књигоноши,
Па се маши руком у џепове,
Па извади дванаест дуката,
Те их даде Тоши књигоноши: 120
„Нај ти књигу, Тошо књигоношо,
„Носи књигу мојој старој мајци,
„У Прилипа у бијела града,
„А ево ти дванаест дуката,
„Те ти купи на ноге опанке 125
„И напиј се у механи вина.“
Тоша књигу у њедарца баци
И он узе дванаест дуката,
Па се спреми с Богом путовати;
Играјући Кара-Окан прође, 130
А весело сиње море пређе.
Кад је било на по дана сунце
У суботу у очи недјеље,
Стара јадна госпођа краљица
На студен се камен наслонила, 135
Студен камен сузама полива;
Често стара у сунце погледа,
Па бесједи госпођа краљица;
„Јарко сунце, на високо ти си,
„Сине Марко, гдје си и како си? 140
„Јарко сунце хоће скоро заћи,
„Марко мајци никад доћи неће;
„Вољела б’ га очима видјети,
„Него јарко са небеса сунце.“
Тек краљица у р’јечи бијаше, 145
У то доба Тоша књигоноша
Пред дворове Краљевића Марка,
Па јој божју помоћ називао:
„Божја помоћ, госпођо старице,
„Чиј’ су двори, чија ли си мајка? 150
„За ким кукаш, за ким јадикујеш?“
А бесједи Јевросима стара:
„Здраво био, пошта књигоноша!
„Кад ме питаш, моје чедо драго,
„Ово с’ двори Вукашина краља, 155
„Ја жалосна госпођа краљица,
„Па имадем једног милог сина,
„Ако с’ чуо, Краљевића Марка,
„Има вр’јеме годиница дана,
„Како пође у цареву војску, 160
„Да крајину брани од Арапа,
„Има вр’јеме годиница дана,
„Што га нисам очима видјела,
„Нит’ сам штогод за њег’ разабрала,
„Ја ли живу, ја ли мртву главу; 165
„За њим кукам, за њим јадикујем.“
Кад то зачу Тоша књигоноша,
Он се хвати руком у њедарца,
Па извади ситну књигу б’јелу,
Па бесједи Јевросими старој: 170
„О, старице, госпођо краљице!
„Ето теби ситне књиге б’јеле,
„Добро гледај, што ти књига пише!“
Кад краљица књигу прихватила
И када је б’јелу отворила, 175
Старој очи сузе обузеше,
Па не види, што јој књига пише,
Па бесједи госпођа краљица:
„О, Јелице, моја мила снахо,
„На ти ову ситну књигу б’јелу, 180
„Добро гледај, што ти књига пише!
„Ја не могу, стара, да погледам,
„Јер ми очи сузе обузеше.“
Кад Јелица књигу прихватила,
На књигу се гротом насмијала: 185
„Јевросима, наша стара мајко,
„Ево нама у живогу Марка,
„Твога сина, мога господара:
„У Арапској, преко мора сиња,
„У Арапској у Кара-Окану 190
„У тамници арапскога бана,
„На пр’јевари њега ухватише,
„Бацише га на дно у тамницу,
„Иште бане дван’ест товар’ блага,
„Чиста сребра и жежена злата, 195
„Да га пусти из тамнице клете.
„Шаљи, мајко, дванаест товара,
„Шаљи, мајко, те откупи Марка.“
Кад то зачу Јевросима мајка,
Проли сузе низ господско лице: 200
„Јао Марко, моје чедо драго,
„Како ће те откупити мајка,
„Кад у мајке нема тол’ко блага!
„Што је било, разграбили Турци.“
Скочи стара од земље на ноге, 205
Она иде у ризнице доње,
Те сакупља по ризници благо,
Пет товара саставила блага;
Па ризницу другу отворила,
Узе своје гривне и ђердане, 210
Саставила седам товар’ блага;
Скида с Јеле дванаест ђердана,
Саставила девет товар’ блага;
Кад девети товар напунила,
Онда јој је понестало блага. 215
Кад се, јадна, на невољи нађе,
Она шаље слугу Голубана,
Те позивље господу хришћанску,
Сву господу на савјет сазвала,
Даје књигу госпођа краљица, 220
Иде књига од руке до руке,
Књигу гледе господа хришћанска
Књигу гледе, грозне сузе роне,
А кроз сузе краљици говоре;
„О, старице, госпођо краљице! 225
„Ево нама у животу Марка,
„Твога сина, нашег господара,
„У тамници арапскога бана,
„Иште бане дван’ест товар’ блага,
„Чиста сребра и жежена злата, 230
„Шаљи, госпо, дванаест товара,
„Шаљи, госпо, те откупи Марка!
„Ако немаш, да се ревенимо,
„По дружбини порез учинимо,
„Да скупимо дванаест товара, 235
„Да пошљемо арапскоме бану,
„Искупимо из тамнице Марка,
„Да нам Марко не труне код бана,
„Твој је синак, а наш господине.“
Што рекоше, тако учинише, 240
По дружбини порез учинише,
Три товара јоште сакупише,
Дадоше их госпођи краљици,
А краљица Тоши књигоноши:
„Чедо моје, пошта књигоноша, 245
„На ти, сине, дванаест товара,
„Однеси их арапскоме бану,
„Нек’ ми пусти мога сина Марка.“
Кад ујутру јутро освануло,
Узе Тоша дван’ест товар’ блага, 250
Па се диже од Маркова двора,
Играјући дојезди до мора,
Пјевајући сиње море пређе,
Тихо Тоша кроз Арапску прође,
А кад дође у Кара-Окана, 255
Носи благо арапскоме бану.
То је бане једва дочекао,
Одмах узе од тамнице кључе,
Пак изведе КраљевиКа Марка,
Одведе га у двор за трпезу, 260
Частио га за недјељу дана,
Тад се Марко растаде од бана
И он оде свом бијелу двору.
Јарко када на заходу сунце,
Стара јадна госпођа краљица 265
На студен се камен наслонила,
Често стара у сунце погледа:
„Јарко сунце, ти ћеш скоро заћи,
„Марко мајци никад доћи неће!“
У то доба Краљевићу Марко: 270
„Божја помоћ, моја слатка мајко,
„Ево теби твога сина Марка!“
Када мајка угледала Марка,
Марко мајку у руку пољуби,
Од жалости јадна стара мајка 275
Са Марком се жива састанула,
А од Марка земљи мртва паде.
Лјепо Марко сахранио мајку
У жалости и великој тузи.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Краљевић Марко, народна песмарица, Београд : Државна штампарија Краљевине Србије, 1913., стр. 196-203.