Смрт краља Дечанског

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Смрт краља Дечанског

Славу слави од Дечана краље,
У Дечаним' у бијелу двору,
Саставио доста Србадије,
Поставио сваке ђаконије,
На три софре сјајне и честите,
Једна софра од сухога злата, 5
Друга софра од срме жежене,
Трећа софра од шимшировине.
Што је софра од сухога злата,
За њом сједе старе патријар'е,
Међу њима Саво Игумане,
Што је софра од срме жежене,
За њом сједе млади џенерали,
Међу њима Мирчевић Спасоје.
Што је софра од шимшировине,
За њом сједе ђеца из ћелије,
А служе их слуге неколике,
Вјерне слуге краља дечанскога.
Кад се хладна напојише вина,
Те им винце угријало лице,
А ракија стаде говорити,
Од свашта су собет узимали,
А највише о добру јунаштву;
Краљ дечански стаде говорити:
»О народе, браћо, моја драга,
Видите ли мога мила сина,
Мога сина цара Симеуна?*)
Сад смо њему царовање дали,
Царовање и господовање,
Једа Бог да, те му сретно било,
Те му сретно и честито било,
Част добио код Бога милога,
Намастире старе оправио,
А изнова боље направио,
На њима се гласило знамење,
А у њима појало служење,
Служиле му сунцу и мјесецу,
Свјетлиле му и селу и души;
На дому му голуб запјевао,
А у роду цвијет процватио,
Из цвијета свака миродија
Мирисала по свему свијету.«
Краље сину благослове даје,
Вас му народ: Амин, учинио,
И краљеву пољубио руку,
А највише царе Симеуне,
Своме баби пољубио руку,
Пољубио руку и кољено,
А најпосље у бијело лице,
Бабуша га сједе уз кољено,
Те овако сину говораше:
»А мој сине, царе Симеуне
Да ми наше царство дијелимо,
Власт да имам ја од краљевине,
И да себи ја направим цркву,
Ђе ће моје почивати т'јело.«
Проговара царе Симеуне:
»Узми, бабо, што је теби драго,
Узми, бабо, полу царевине.«
Краљ дечански сину одговара:
»Дај ми, сине, Ђурђеве ступове,
И Острога славна намастира,
Ђе почива светац Василије,
И до н>ега земљу Метохију,
И око н>е велике планине,
И дај мени високе Дечане,
Нека буду моја задужбина,
Онђе ће ми почивати т'јело;
А ја теби царевину дајем,
Сву осталу бутум царевину,
Једа Бог да, да ти сретно буде!«
А кад зачу царе Симеуне,
Поклони се, пољуби му руку,
И овако баби говораше:
»О мој бабо, од Дечана краље,
Узми себи више царевине,
Јер си себи криво учинио.«
Милосно му бабо одговара:
»Нећу, сине, све ти сретно било,
Осјем оне до три задужбине.«
Кад су тако дијелили царство,
Дијелили и подијелили:
Кад су свеца прославили свога,
Прославили своје крсно име,
Михајила светог арханђела,
Тако прође неђељица дана,
Кад изиђе неђељица дана,
Краљ дозива слуге неколике:
»Слуге моје, коње опремајте,
Да одемо земљи Метохији,
Да ја виђу земљу Метохију,
И око ње велике планине,
Дурмитора и Маглић планину,
И велико равно виш' Грахова,
Виш' Нишића ровчанске планине,
И по њима овце и чобане,
Ту станују и љети и зими.«
Кад му слуге ријеч разумјеше,
Хитро слуге коње опремише,
Крал. пошета низ бијелу кулу.
Кад изиђе на мермер-авлију,
За готова засједе парипа,
А за њиме слуге неколике,
Право оде земљи Метохији.
Тако стаде за неђељу дана,
Враг донесе Тодора везира,
Право дође цару Симеуну,
И цареву пољубио руку,
Питају се за мир и за здравље,
Проговара Тодоре везире:
»Господине, царе Симеуне,
Јеси л' с' бабом земљу дијелио,
Да те није бабо преварио?
Шта је дошло на дијелу коме?«
Проговара царе Симеуне:
»Слуго моја, Тодоре везире,
Није мене бабо преварио,
Бабо воли мени него себи,
И више ми поклони већ себи:
Бабу дође земља Метохија,
Бабу дође Острог намастира,
Ђе почива светац Василије,
Бабу дошли Ђурђеви ступови,
Бабу дошли високи Дечани,
Да његова буду задужбина,
Онђе ће му почивати т'јело.«
А кад зачу Тодоре везире,
Проговара цару Симеуну:
»Господине, царе Симеуне,
Јадан, царе, луде ти си главе!
Љуто ти те бабо преварио,
Кад је уз'о Ђурђеве ступове,
И уз'о ти земљу Метохију,
И Острота славна намастира,
Ђе почива светац Василије,
И уз'о ти високе Дечане,
Ја сад шта је теби остануло?
Су чиме ти мислиш царовати?
Да ми даду да обирам људи,
Волио бих три његова добра,
Већ твојијех седам царевина.«
Да ви'ш, брате, Тодора везира,
Шта уради, од Бога му тешко!
Ђе он оца завади са сином?
Замисли се царе Симеуне,
Објема се рукам' поднимио,
Ал му опет жао бабе свога.
А кад виђе Тодоре везире,
Ђе га лако завадит не море,
Овако је њему говорио:
»Господине, царе Симеуне,
Ак' 'оћеш ти мене послушати,
Ја ћу теби боље учинити,
Дај ти мени дванајест везира,
Да ја одем земљи Метохији,
Да замолим мила бабу твога,
Нек ти даде до три задужбине,
Даће теби, послушаће мене.«
Превари га Тодоре везире,
Превари га, од Бога му тешко!
Цар му даде дванајест везира,
И одоше земљи Метохији,
Кад дођоше земљи Метохији,
Ту нађоше краља дечанскога,
Шта уради Тодоре везире?
Шта уради од Бога му тешко!
Свеза краљу наопако руке,
Од лаката, таман до ноката
Из ноката црна лије крвца;
Пак направи дрвена вјешала,
Одма' њега објесити шћаше,
Краљ дечански стаде говорити:
»Слуго царска, Тодоре везире
Немој мене овђе објесити,
Већ ме води у више планине,
Да ја видим овце и чобане,
Да ја њима благослова дадем.«
А кад зачу Тодоре везире,
Одведе га у више планине,
Наведе га пољем кроз тежаке,
Заплакаше воци и тежаци,
И овако њему говорише:
»Господине, од Дечана краље,
Сад ти јадан погинути мораш,
Каква пеш нам благослова дати?«
Проговара од Дечана краље:
»Свијетли вам воци и тежаци!
Родиле вам и стране и равне!«
Још им нешто говорити шћаше,
Ал' не даде Тодоре везире,
Већ одведе њега у планину,
Кад изведе њега на планину,
Ђе гођ нађе овце и чобане,
Све чобаним' божју помоћ даје,
Чобани му прихватише здравље,
Сузе роне, а краљу говоре:
»Господине, од Дечана краље,
Сад ти јадан умријети мораш,
Какве ћеш нам благослове дати?«
Проговара од Дечана краље:
»О, чобани, моја ђецо драга
Бог вам дао и Богородица,
Љето јужно а зиму сјеверну,
Кад вам била љети југовина,
Од неба вам роса поросила,
А од земље рођа поплодила,
Те вам свака сјемена родила;
Кад вам буде зима сјеверова,
Вјетрови вам брда омјетали,
И жарко вас огријало сунце,
Те и зими пасле ваше овце.«
Још им нешто говорити шћаше,
Ал' не даде Тодоре везире,
Одведе га у Канаву пусту,
У Канаву високу планину,
Пак направи ланене тенефе,
Те их њему на врат натурише,
Проговара од Дечана кратье,
Те дозива слугу Видосава:
»Видосаве, моја права слуго,
Вакат мени умријети дође,
А ти сјутра у Дечане пођи,
Поздрав ћеш ми милу сину моме,
Моме сину цару Симеуну,
Нек он баба потражити пође,
Нек ме носи Острог намастиру,
До ћивота свеца Василија,
Нек ту будем годиницу дана,
Кад изиђе годиница дана,
Нек ме носи у Дечане равне,
Онђе ће ми почивати т'јело.«
Кад то зачу слуга Видосаве,
Проли сузе низ бијело лице.
Још краљ нешто говорити шћаше,
Не даде му Тодоре везире,
Већ притеже ланене тенефе,
Те на правди краља удавише.
Кад погледа слуга Видосаве,
На Тодора, на дван'ест везира,
Сви дванајест ту се скаменили.
Пак полеће слуга Видосаве,
Часом слуга у Дечане сиђе,
Право каже цару Симеуну,
Кад је царе слугу саслушао,
Сузе проли низ бијело лице,
А завика грлом бијелијем:
»Еј несретни, Тодоре везире,
Шта уради, од Бога ти тешко!«
Пак од земље на ноге скочио,
Те подиже све српске војводе,
И одоше у Канав планину,
Те прихвати мила бабу свога,
Однесе га Острог' намастиру,
И његове испуни бесједе,
Кад изиђе годиница дана,
Пренесоше дечанскога краља,
Из Острога у Дечане славне,
Ђе ће њему почивати т'јело,
Док је в'јека и бијела св'јета.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 107-116.