Смрт арамбаша Луке и Карапанџа Марка

Извор: Викизворник


Смрт арамбаша Луке и Карапанџа Марка

Поранио арамбаша Лука
Поранио на бабину греду,
Прије зоре и жаркога сунца,
Па он гледа понајвишу јелу,
Коју ће му подгријати сунце. 5
Кад му жарко подгријало сунце,
Подгријало танану јелику,
Он допаде до танане јеле,
Па се пење јели у кичице
Још раскреса око себе гране, 10
Па узима свијетла дурбина
Окрену га до Калтока б’јела;
Па он гледа кулу пребијелу,
Кулу б’јелу господара свога
Господара од Калтока бана: 15
Је ли и сад узвишена кула?
Да је нису поробили Турци?
Поробили, ватром попалили?
Ћерце л’јепе да одвели нису?
Ћерце л’јепе дилбер-Анђелнје? 20
Кад то виђе арамбаша Лука
Ал’ се б’јели кула пребијела,
Јест у здрављу пребијела кула;
Истом њему очи утекоше,
Утекоше на горње друмове, 25
Помоли се Турско момче младо,
На ђогату, вас у суву злату,
Сав се сјаји кано леденица,
Увио се кано гуштерица,
Прекрио се зеленом марамом, 30
Што но му је Анђелија дала,
Л’јепа ћерка од Калтока бана;
То се њему на инлу[1] не море,
Већ полази низ танку јелику,
До пола је јеле саходио 35
А од пола јелике скочио,
Нит с’ убио, ни врата сломио,
Па он викну тридесет хајдука:
„Браћо моја, сиви соколови!
Изновице пушке препуните, 40
Изновице кремен уврните,
Па ајдемо на горње друмове,
Ено иде Тајић Мехмед-ага,
Од Калтока, господара мога
И он носи зелену мараму, 45
Што но му је л’јепа Анђа дала,
Убиљежа свом драгану вјерном,
Ви запан’те за тријест јелика,
Кријте главе за јелике танке,
Дуге шарке за јелове гране, 50
Па гледајте Тајић Мехмед-агу,
Неби ли га с коњем раставили
А са црном земљом саставили,
Јер он често овуда пролази,
Господару од Калтока бану.“ 55
Ал да видиш тридесет хајдука,
Западоше за тријест јелика,
Крију главе за танке јелике,
Дуге шарке за јелове гране,
Па гледају Тајић Мехмед-агу, 60
Неби ли га с коњем раставили
А са црном земљом саставили;
У то дође Тајић Мехмед-ага,
На њ'га пуче тридесет пушака,
Све тридесет Туре погодило, 65
Нити паде ни ране допаде,
Кад то виђе арамбаша Лука,
Он се скаче на ноге лагане,
Па узима бријаткињу ћорду,
Те испаде на друма зелена 70
Пред Турчина Тајић Мехмед-агу
Па он њему ’вако бесједио:
„Курво једна Тајнћ Мехмед-ага!
Често идеш до Калтока б’јела
Па ти љубиш дилбер Анђелију, 75
Господара од Калтока бана,
Нећеш проћи ннт’ прон’јети главе
Да си вила, па да нмаш крила,
Неби т’ перје изнијело т’јела,
Из Кунаре високе планине, 80
Ја ми плаћај тешку друмарију,
Мени самом стотину дуката,
Друговима по тријест дуката.“ —
Кад то чуо Тајић Мехмед-ага,
На њ'га Туре очи наоблачи, 85
Бријаткињу ћорду поизвлачи,
Препаде се арамбаша Лука,
Он потрже перна буздована,
Па удара Тајнћ Мехмед-агу,
Удари га по свилену пасу, 90
Како га је Лука ударио,
Од Тајића жива ватра с’јева,
Ал да видиш Тајић Мехмед-аге,
Кад он трже од бедрпце ћорду,
Па удари арамбаша-Луку, 95
Удари га по свилену пасу,
Како л' га је курва ударио,
Пресјече му девет антерија
И прес’јече, чет’ри јучериме:
Двоје ситне али јако св’јетле, 100
И по њима паун-јучерима:
Посгава јој деведесет кеса
Па прес’јече од свиле кошуљу
И мало му заватио т’јела,
Виде му се црне џигерице, 105
Кад се нагне и б’јеле се виде,
Лука паде а Турчин пропаде.[2]
Кад то виђе тридесет хајдука,
Утекоше у гору зелену,
Но да видиш арамбаша-Луке, 110
Сада Лука гајрет срцу даје,
Он устаде на ноге длагане,
Па утеже своје грдне ране,
Па он оде друмом зеденијем:
Право здраво до Калтока б’јела 115
А до куле од Калтока бана.
Када био под биједу кулу,
Ишет’о се од Кадтока бане,
Ишет’о се на врх б’једе куле,
Па сејири граду по бедему, 120
Он угдеда арамбаша-Луку,
Па он стаде у авдију б’јелу,
Још бесједи од Калтока бане:
„Сдуго моја арамбаша Лука!
Ђе си био, ђе си дангубио? 125
А ђе си ми ране придобио?“
Бесједи му арамбаша Лука:
„Господине, од Калтока бане!
Ја сам јутрос рано подранио,
Подранио на бабину греду, 130
Прије зоре и жаркога сунца,
Гдедао сам по Кунар’ планини,
Коју ћ’ јелу подгријати сунце,
Прије свију другије јелика;
Кад је жарко подгријало сунце, 135
Подгријало понајвишу јелу,
Ја допадо до танке јелике,
Па се пењем једи у кичице,
Па ја крешем око себе гране
А узимљем свијетла дурбина, 140
Окрећем га твојој б’јелој кули
Па сејирим твоју б’јелу куду,
Да је нису поробили Турци,
Поробиди, ватром попалили;
Кад угдедах узвишену кулу, 145
Сва се б’јели кано груда сн'јега,
Ал истом ми очи утекоше,
Утекоше на горње друмове,
Помоли се Турско момче мдадо,
На ђогату вас у сувом здату, 150
Увио се кано гуштерица,
Сав се сјаји кано леденица
Прекрио се зеленом марамом
Што но му је твоја Анђа дада,
А ја пођох низ танку јелику 155
До пола сам јеле саходио
А од пода јелике скочио,
Нит с’ убио, ни врата сломио,
Па ја викнух тридесет хајдука:“
„Браћо моја сиви соколови! 160
Изновице шаре препуните,
Изновице кремен уврните,
Па ајмоте на друма зелена,
Пред Турчина Тајић Мехмед-агу
Западајте за тријест једика, 165
Крите гдаве за танке јеликс,
Дуге шарке за јелове гране,
Све гдедајте Тајић Мехмед-агу,
Неби ли га с’ коњем раставили,
А са црном земљом саставили 170
У то дође Тајић Мехмед-ага
Истом пуче тридесет пушака
Ни једна му не задаје ране,
Нит’ он паде, нит’ ране допаде,
А ја скочих на ноге лагане, 175
Па испадох на друма зелена,
А бесједим Тајић Мехмед-аги:“
„Курво једна, Тајић Мехмед-ага!
Да си вила, па да имаш крила,
Неће т’ перје изнијети т’јела, 180
Из Кунаре високе пданине,
Ја ми плаћај тешку друмарију,
Мени самом стотину дуката,
Друговима по тридест дуката! —
Ал да видиш Тајић Мехмед-аге, 185
На ме Туре очи наоблачи,
Бријаткињу ћорду поизвлачи,
А ја сам се туђе препануо,
Па потегох перна буздована,
Па ударих Тајић Мехмед-агу, 190
Ударих га по свилену пасу,
Како сам га лако ударио,
Од Турчина жива ватра с’јева,
Ражљути се Тајић Мехмед-ага,
Он потеже бријаткињу ћорду, 195
Удари ме по свилену пасу,
Како ме је лахко ударио,
Прес’јече ми девет антерија
И прес’јече чет’ри јучериме:
Двоје ситне, али врло св’јетле, 200
Двоје крупне, ади врло скупе,
И по њима паун-јучерима,
Постава јој деведесет кеса;
Прес’јече ми од свиле кошуљу
И мало ми зафатио т’јела: 205
Виде ми се црне џигерице
Кад се нагнем и б’јеле се виде.“ —
То изусти а душу испусти.
Туђе њега саранио бане
Па се мисли од Калтока бане 210
Па се мисли а на једну смисли,
Он узима дивит и калема
И артије књиге неписане,
Па он пише б’јелу књигу листа:
Руком б’јелом на кољену л’јевом; 215
Кад је бане књигу накитио
И на књизи печат притиснуо,
Шаље књигу у Тишу планину
А на руке Карапанџа-Марку:
„Ето књига Карапанџа-Марко! 220
„Јеси л’ чуо вјерна слуго моја?
„Погин’о ми арамбаша Лука,
„Чувајући друма зеленога,
„Вен подигни за триста ајдука,
„Поведи их у Кунар планину, 225
„Причувај ми друма зеленога,
„Да не прође Тајић Мехмед-ага,
„Са Удбине са Турске Крајине,
„Да не љуби ћерце моје драге,
„Ћерце моје дилбер-Анђелије“. 230
— Оде књига у Тишу планину,
Дође књига Карапанџа-Марку,
Књигу гледа Карапанџа Марко,
Књигу штнје а на њу се смије,
Ђе је Лука изгубио главу, 235
Па он викну за триста хајдука:
„Браћо моја, соколови моји!
„Изновице шаре препуните,
„Изновице кремен уврните,
„Притежите на кајиш опанке, 240
„Јер нам треба дуго путовати.“
— Сад хајдуци послушаше Марка:
Изновнце шаре препунише,
Изновице кремен уврнуше,
Притегоше на кајиш опанке 245
А узимњу пушке по кајишу,
Попртише торбе пртилице
А за торбе бугар-кабанице
Па пођоше из Тише иланине[3],
Те одоше у Кунар-планину, 250
Све хајдуци кано горски’ вуци,
Хитро спали у Кунар-планину
И овђе су конак уфатилн
И овђе су ноћцу преноћили.
— Добро јутром подранио Марко 255
Прије зоре и жаркога сунца,
Па изиђе на бабину греду,
Те он гледа по Кунар-планини,
Коју ћ’ јелу подгријати сунце
А кад жарко подгријало сунце 260
Подгријало понајвишу јелу,
Он допаде до жарке јелике,
Па се пење јели у кичицу,
Па раскреса око себе гране
А потеже свијетла дурбина, 265
Окрену га до Калтока б’јела,
Па он гледа пребијелу кулу,
Господара од Калтока бана:
Јел' у здрављу узвишена кула,
Да је нису поробнли Турци, 270
Поробили, ватром попалпли,[4]
Кад то виђе Карапанџа-Марко[5]
Ал се б’јели кула пребијела,
Јест у здрављу узвишена кула,
Истом њему очи утекоше, 275
Утекоше на горње друмове,
Помоли се Турско момче младо,
На ђогату вас у сувом злату:
Сав се сјаји кано леденица,
Увио се кано гуштерица, 280
Прекрио се зеленом марамом,
Што но му је Анђелија дала,
Л’јепа ћерка од Калтока бана;
Ал’ да видиш Карапанџа-Марка,
Он полази низ танку јелику, 285
До пола је јеле саходио,
А од пола јелике скочио
Ннт’ с’ убно, ни врата сломио,
Па он викну за 300 хајдука:
„Браћо моја, соколови сиви! 290
„Ви запанте за триста јелика,
„Кријте главе за танке јелике,
„Дуге шарке за јелове гране,
„Па гледајте Тајић Мехмед-агу,
„Неби ли га с’ коњем раставили, 295
„А са црном земљом саставили“.
То је друштво послушало Марка,
Западоше за триста јелика,
Крију главе за танке јелике,
Дуге шарке за јелове гране, 300
Помоли се Тајић Мехмед-ага,
Нањ'га пуче за триста пушака
И све триста Туре погодило,
Ниједна му не задаје рана,
Све на њему погорје од’јело, 305
Расрди се Карапанџа-Марко,
Па привати глуву наџачину
А испаде на друма зелена,
Па бесједи Карапанџа-Марко:
„Курво. једна Тајић Мехмед-ага! 310
„Ти хајдука ни видио ниси
„А камо ли Карапанџа-Марка!“
Удари га глувом наџачином,
Од Турчина жива ватра сјева,
Ал’ да видиш Тајић Мехмед-аге 315
Кад потеже мача пламенога,
Па удари Карапанџа-Марка,
Удари га ио свиленом пасу,
Пресјече му девет вучетина
И десету мрку међедину 320
И пресјече два пара пушака,
Пресјече му од свиле кошуљу,
Мало му је зафатио тјела,
Виде му се црне џигерице,
Када дине и б’јеле се виде. 325
Слетило се за триста хајдука,
Када виђе за триста другова,
Да је рањен Карапанџа-Марко:
Побјегоше у Кунар планину,
Марко паде на друму зелену, 330
Марко паде а Турчпн пропаде,
Оде Туре на равну Удбину,
Пјевајући друмом зеленијем,
Марко кука на друму зелену,
Ал да видиш Карапанџа-Марка! 335
Ето Марко гајрет срцу даје,
Па он скочи на ноге лагане,
Оп утеже своје грдне ране,
На он оде друмом зеленијем;
Право дође до Калтока б’јела, 340
Поранио од Калтока бане,
Поранио на бијелу кулу,
Па сејири граду по бедему,
Он угледа Карапанџа-Марка,
Те он спаде низ бијелу кулу, 345
Па бесједи Карапанџа-Марку:
„Д’јете моје Карапанџа-Марко!
„Ђе си био, ђе си дангубно?
„Ђе си Марко рана задобио?“
Онда Марко њему бесједио: 350
„Господине од Калтока бане!
„Посл’о си ми б’јелу књигу листа,
„Посл’о си је у Тишу планину,
„Да ја сађем у Кунар планину,
„Да причувам друма од Турака, 355
„Менн дође бјела књига листа,
„Ја подигох за триста хајдука
„И ја сиђох у Кунар планнну,
„Још се јесам онђе обноћио
„И добро сам јутро поранио: 360
„Прије зоре и жаркога сунца,
„Па изиђох на бабину греду,
„Те сејирим по Кунар планини,
„Коју ћ’ јелу подгријати сунце,
„А кад жарко подгријало сунце, 365
„Подгријало понајвишу јелу,
„Ја допадох до танке јелике,
„Па се пењем јели у кичицу,
„И раскресах око себе гране,
„Још потегох свијетла дурбина, 370
„Окренух га твојој кули б’јелој,
„Сејир чиним твоју бјелу кулу,
„Да ти није изгорела кула,
„Да је нису поробили Турци,
„Поробили, ватром попалили. 375
„Кад угледа твоју б’јелу кулу,
„Сва се б’јели кано груда сн’јега,
„Истом мени очи утекоше,
„Утекоше на горње друмове,
„Помолн се Турско момче младо, 380
„На ђогату вас у сувом злату,
„Сав се сјаји кано леденица,
„Увио се кано гуштерица,
„Прекрио се зеленом марамом,
„Што је њему Анђелија дала, 385
„Ја се вратих низ танку јелику
До пола сам јеле саходио
„А од пола јелике скочио,
„Нит’ с’ убио, нит’ врата сломио,
„Па ја'викнух за триста хајдука: 390
„Браћо моја сиви соколови!
„Ви запан'те за триста јелика,
„Кријте главе за танке јелике,
„Дуге шарке за јелове гране,
„Па гледајте Тајић Мехмед-агу, 395
„Неби ли га с коњем раставили,
„А са црном земљом саставили.“
„То су браћа мене послушала
„Западоше за триста јелика
„Крију главе за танке јелике 400
„Дуге шарке за јелове гране,
„У то стиже Тајић Мехмед-ага
„На њ га пуче за триста пушака
„И све триста Туре погодило,
„Ниједна му не задаје рана; 405
„Све на њему погорје одјело,
„Кад ја виђох Тајић Мехмед-агу
„А ја скочих на ноге лагане,
„Па прифатих глуву наџачину
„Па бесједим Тајић Мехмед-аги: 410
„„Курво једна Тајић Мехмед-ага!
„„Ти хајдука ни видио ниси
„„А камо ли Карапанџа-Марка!““
„Ударих га глувом наџачином,
„Од Турчина жива ватра с’јева, 415
„Расрди се Тајић Мехмед-ага,
„На потеже перна буздована,
„Једнијем ме пером дофатио,
„Прес’јече ми девет вучетина
„И десету мрку међедину, 420
„Прес’јече ми два пара пушака
„И прес’јече од свиле кошуљу
„Још мало ми зафатио т’јела:
„Виде ми се црне џигерице,
„Када дишем и бјеле се виде, 425
„Ал’ да видиш за триста хајдука,
„Утекоше у гору зелену
„А ја падох у зелену траву,
„Ја ти падох а Турчин пропаде,
„Оде Туре на равну Удбину 430
„А ја себи гарјет срцу дајем
„Па ја устах на ноге лагане,
„Па утегох своје грдне ране.“ —
То изусти а душу изпусти.
И ту њега саранио бане, 435
Па он дође на бијслу кулу,
Па он сио, па де одморио
И ладна се вина напојио,
Па он мисли, шта ће и како ће,
Мили боже шта то бити може, 440
Па узимље дивит и калема
И хартије књиге неписано,
Па он пише б’јелу књигу листа
Па је шаље на Турску Удбину
А на руке Тајић Мелмед-аги 445
„Ето књига Тајић Мехмед-ага!
„Јеси л’ чуо Тајић Мехмед-ага?
„А да ти се преудава драга,
„За другога Пнварић Мијајла,
„Ти покупи киту и сватове, 450
„Па сакупи за триста сватова,
„Поведи их до Калтока б’јела,
„У неђељу у оч’ понеђељка.“
Ону шаље а и другу пише,
Па је шаље на Турску Удбину, 455
А на име Јелачковић Муји:
„Ето књига Јелачковић Мујо!
„Јеси л’ чуо Јелачковић Мујо?
„А да ти се преудава драга,
„За другога Бранковића Вука, 460
„Ти покупи пет стотин сватова,
„Па поведи киту и сватове,
„У неђељу у оч' понеђељка,
„До Калтока бијелога града“.
Ону шаље а још једну пише, 465
Па је шаље Пиварић Мијајлу:
„Ето књига Пиварић Мијајло!
„Ти поведи киту и сватове,
„Три хиљаде и триста сватова,
„У неђељу у оч’ понеђељка, 470
„До Калтока, бијелога града“.
Ону шаље а још једну пише,
Па је шаље Бранковићу Вуку:
Ето књига Бранковићу Вуче!
„Ти поведи киту и сватове, 475
„А наброји хиљаду сватова
„До Калтока бијелога града
„У неђељу у оч’ понеђељка."
Ону шаље а још једну пише
Па је шаље Бугарину кнезу: 480
„Ето књига Бугарине кнеже!
„Ти доведи кићене сватове
„Три хиљаде и триста сватова
„У неђељу у оч’ понеђељка,
„До Калтока, бијелога града“. 485
Сада бане књиге растурио
Па је сио, па се одморио
Па он пио вино и ракију.
Дође књига на Турску Удбину
А на руке Тајић Мехмед-аге; 490
Књигу штије Тајић Мехмед-ага,
Књигу штије ни драго му није,
Па по оној нама другу пише,
Па је шаље до Орашца б’јела
А до куле од Орашца Тала: 495
„Ето књига од Орашаца Тале!
„Јеси л’ чуо сладак побратиме!
„А да ти се хоћу оженити,
„Дођи, брате, мени у сватове
„И поведи хиљаду сватова“. 500
Ону шаље а још једну пише,
Па је шаље Танковић-Осману:
„Ето књига Танковић Османе!
„Јеси л’ чуо сладак побратиме,
„А да ти се хоћу оженити, 505
„Дођи брате мени у сватове
„И поведи хиљаду сватова."
Ону шаље а још једну пише,
Па је шаље Муси Арбанаси:
„Ето књига Муса Арбанаса! 510
„Јеси л’ чуо сладак побротиме
„А да ти се хоћу оженити,
„Пођи мени брате у сватове
„И поведи хиљаду сватова."
Кад је курва књиге растурио, 515
Па је сио, па се одморио
И ладна се вина напојио,
Помоли се Орашца Тале,
Тале води хиљаду сватова,
И ти сјаше а други најаше: 520
Помоли се Танковнћ Османе,
И он води хиљаду сватова
И ти сјаше а други најаше:
Помоли се Муса Арбанаса
И он води хиљаду сватова, 525
Ту сватове курва покупио,
Одведе их до Калтока б’јела.
Дође књига Јелачковић Муји
Књигу штије Јелачковић Мујо
Књигу штије, ни драго му није, 530
Када виђе, шта му књига каже,
Он по оној нама другу пише,
Па је шаље на Туреку Цетнну
А на руке Гледић Осман-аги:
„Ето књнга сладак побратиме! 535
„Јеси л’ чуо Гледић Осман-ага
„А да ти се хоћу оженити,
„Пођи брате мени у сватове
„И поведи хиљаду сватова!“
Ону шаље а још једну пише, 540
Па је шаље побратиму своме.
Побратиму Нукић-Ибрахиму:
„Ето књига Нукић-Ибрахиме!
„Јеси л’ чуо сладак побратнме!
„А да ти се хоћу оженити, 545
„Поведи ми хиљаду сватова,
„И пођи ми брате у сватове“.
Ето курва књиге растурио,
Па је сио, па се одморио
И хладна се вина напојио, 550
Помоли се и кита и сватови
И пред њима Гледић Осман-ага
Са својије хиљаду сватова.
Ови сјаше а други најаше,
Помоли се кита и сватови 555
И пред њима Нукић-Ибрахиме
И он води хиљаду сватова.
Па отален свате подигнуо
Одведе их до Калтока б’јела.
— Дође књига на Кладушу равну 560
А на руке Рњичић-Мујаги,
Књигу штије Рњичић Мујага,
Књигу штије ни драго му није,
Па кад виђе шта му књига каже,
Он по оној нама другу пише, 565
Па је шаље аги са Удбине:
Ето књига сладак побратиме!
„Јеси л’ чуо ага са Удбине,
„А да ти се хоћу оженити,
„Поведи ми хиљаду сватова 570
„И дођи ми брате у сватове“.
Када курва књиге растурио
Онда сио, па се одморио
И ладна се вина напојио,
Помоли се ага са Удбине 575
И он води хиљаду сватова:
Сви одоше до Калтока б’јела.
— Дође књига Пиварић Мијајлу,
Књигу гледа Пиварић Мијајло:
Књигу штије а на њу се смије, 580
Па по оној другу књигу пише,
Па је шаље до Прилипа града
А до куле Краљевића Марка:
„Јеси л’ чуо сладак побратиме!
„Јеси л’ чуо, да сам с’ оженио? 585
„Поведи ми хиљаду сватова
„И понеси крсташа барјака[6] „Бићеш мени стари пред сватима".
Ону шаље а још једну пише,
А шаље је Сењу бијеломе 590
А на руке од Сења Ивану:
„Ето књнга од Сења Иване!
„Јеси л’ чуо сладак побратиме
„А да ти се хоћу оженитн,
„Поведи ми хиљаду сватова 595
„И порени варакли-кочије
„И поведи свог сестрића драгог,
„Свог сестрића Луку барјактара:
„Биће мени дјевер уз дјевојку
Ону шаље а још једну пише, 600
Па је шаље на равне Котаре
А до куле Јанковић Стојана:
„Ето књига Јанковић Стојане!
„Јеси л’ чуо сладак побратиме?
„А да ти се хоћу оженити, 605
„Поведи ми хиљаду сватова
„Па ми дођи брате у сватове."
Ону шаље а још једну пише
Па је шаље до Сибиња града
А до куле од Сибиња Јанка: 610
„Ето књига сладак побратиме!
„Јеси л’ чуо од Сибнња Јанко
„А да ти се хоћу оженити,
„Поведи ми хиљаду сватова
„И сестрића Бановић Секулу, 615
„Бићеш мени вјеран куме Јанко
„А прикумак Бановић Секула
„Поведи ми киту и сватове
„И пођи ми брате у сватове."
Ону шаље а још једну пише, 620
Па је шаље Смиљанић Илији,
„Јеси л' чуо сладак побратиме!
„А да ти се хоћу оженити,
„Поведи ми хиљаду сватова:
„Све атлије тешке междраклије, 625
„Поведи их мојој б’јелој кули
„Па ми брате дођи у сватове!"
Ону шаље а још једну пише,
Па је шаље на росну пољану,
На пољану Костреш-арамбаши: 630
„Ето књига Костреш-арамбаша!
„Јрси л’ чуо сладак побратиме
„А да ти се хоћу оженнти
„Пођи мени брате у сватове
„И поведи шесдесет хајдука." 635
Ону шаље а још једну пнше,
Па је шаље Џакул-арамбаши:
„Ето књига Џакул-арамбаша!
„Јеси л’ чуо сладк побратиме?
„А да ти се хоћу оженити: 640
„Пођи мени брате у сватове
„И поведи шесдесет хајдука“.
Ону шаље и још једну пише,
А шаље је Мијат-арамбаши:
„Ето књига Мнјат арамбаша! 645
„Јеси л’ чуо сладак побратиме,
„А да ти се хоћу оженити,
„Пођи мени брате у свитове
„И поведи шесдесет хајдука!
Ону шаље а још једну пише, 650
Па је шаље Старинн Новаку:
„Ето књига Старина Новаче!
„Јесп л’ чуо да сам с’ оженио!
„Пођи мени брате у сватове
„А поведи стотину хајдука“. 655
Ја да видиш Пиварић Мијајла
Кад је јунак књиге растурио
Па је сио, па се одморио
А када се вина напојио
Примак’о се џаму и пенџеру 660
Из пенџера чекму извадио
А на пенџер главу паслонио,
Помоли се Краљевићу Марко
Помоли се низ поље зелено,
На шарину кано горском вуку, 665
На шарину ноге прекрстио,
Наопако ћурак огрнуо
И он носи крсташа барјака:
На барјаку од здата јабука
Из јабуке свилен-ките вире, 670
Све куцају Марка по плећима,
Он долази до биједе куле
Са својије хиљаду сватова.
Онн сјаше а други најаше:
Помоли се од Сења Иване 675
И он води хиљаду сватова
Још он води свог сестрића мдадог
Свог сестрнћа Луку барјактара,
Па он гони варакли-кочије,
Под кочија дванајст бедевија, 680
Пред њима је сура бедевија,
Она прави варакли-кочије,
Ој каква је, ујели је вуци!
Ну је танка кано шивичица,
А дугачка кано врљичија, 685
Све јој мига глава из плијећа,
Кано гуја из камена љута.
И ти сјаше а други најаше:
Помоли се низ поље зелено,
Помоли се Јанковић Стојане 690
И он води хиљаду сватова
Па он оде на бијелу кулу.
И ти сјаше а други најаше:
Помоли се од Сибиња Јанко,
И он води хиљаду сватова 695
И сестрића Бановић Секулу
А за њима Смиљанић Идија
Са својијех хиљаду сватова,
Све атлија тешки междраклија.
Па он оде на бијелу кулу, 700
И ти сјаше а други најаше:
Помоли се Костреш-арамбаша
Са својије шесдесет хајдука
Све хајдуци кано мрки вуци:
Који води данас погннути, 705
Нег’ с’ Турчину спута уклонути,
За њнм иде Џакул-арамбаша
И он води шесдеест хајдука
А за њиме Мијат-арамбаша
Са својијех шесдесет хајдука: 710
За Мнјатом Старина Новаче
Са својије стотину хајдука;
Па одоше на бијелу кулу,
Скупише се кићени сватови.
Пију свати вино и ракију 715
А све гдеди Пиварић Мијаило,
Па он иде у тамиш-одају
Па долази саптијан-сепету
А пробира свијетло одјело
Добро свлачи а боље навлачи: 720
Он облачи од свиле кошуљу,
Од мелеза, од танкога беза,
Па је по њој гаће мелезлије
По гаћама од чохе чакшире,
Па облачи панцирли-кошуљу, 725
Уз кошуљу шивке од челика,
Уза шивке приплетене гује
А до врата изведене главе
А од врата повратиле главе
А по глави драги каменови 730
Из њих бију мави пламенови,
Спрам њиха се види путовати
У по ноћи, кано у по подне.
Па обува од саје чакшире:
Чакшире су саје венедичке 735
А кроја су финог латинскога;
У њима је ситна ковча клета,
Ситна ковча — ма велика ц’јена:
Једна вреди стотину цекина.
Па припаса мукадема паса, 740
Од појаса попустио ресе,
Све се под њим витка кула тресе.
Па припаса мекана силаја,
За-њга гурну до два џефердара
А међу њнх палу оковану. 745
Па облачи четри јучериме:
Двоје ситне, ама врло свјетле,
Двоје крупне али врло скупе,
И по њнма паон-јучериму:
Постава јој деведесет кеса. 750
Низ бедрице објесио ћорду
Све му с’ ћорда по калдрми вуче,
Њега балчак по плећима туче;
Па устаче калпак и челенку:
На којој је седам челињака, 755
Осмо перо а капља девета,
Капља каже: који вјетар пуше?
Ал’ ће бура али југовина?
Ал’ истока од жаркога сунца?
На врх њега перо пауново: 760
Оно му се на очи навило
Оно чува лице од сунашца.
— Сејизи му дору опремају:
На суњгал му воду помлачише
А на ћашал длаку отворише, 765
На-њга меће ћебе китајлију
По ћебету седло шемарлију
А по седлу мрку међедину:
У међеда четерсет ноката;
Сваки нокат у злато заливен 770
А из њих му златне панџе вире
А из панџа сићени синџири,
Из синџира њемачки пранцири,
По дну њију[7] гроши и дукати,
То све пало коњу до копита, 775
Па све куца коња по копита,
По међеду пули рисовину,
Све су по њој златни коврњави,
Кроз њих могу лећет голубови
А на њима пјеват лабудови; 780
Заузда га уздом решмалијом,
Изведе га у авлију б’јелу
Заметну му ђузгум за јабику,
Сам се дорат по авлији вода. —
Кад с’ опреми Пиварић Мијајло 785
Он подиже киту и сватове
Па одведе до Калтока бјела.
— Дође књига Бранковићу Вуку
Када виђе што му књига каже,
Он се на њу гротом осмијава, 790
Па по оној нама другу пише,
Па је шаље Милош Обилићу:
„Ето књига Милош Обилићу!
Јеси л' чуо сладак побратиме!
А да ти се јесам оженно: 795
Поведи ми хиљаду сватова
И понеси крсташа барјака.“
Ону шаље а још једну пише
А шаље је Јакшић Димитрији
„Ето књига сладак побратнме! 800
Јеси л’ чуо да сам с’ оженио
Поведи ми хиљаду сватова
И порени варакли-кочије
И поведи свог брата рођена:
Свога брата: Николају малог.“ 805
Ону шаље а још једну пише,
Па је шаље Рељи Бошњанину:
„Ето књига Реља Бошњанине!
Поведи ми хиљаду сватова
Па ми пођи брате у сватове." 810
Ето књнге сада растурио,
Па је сно, на се одморно,
Узе пити лозовину вино,
Кад се јунак напојно вина,
Прнмаче се џаму и пенџеру 815
Из пенџера чекму извадио
А на пенџер главу наслонио,
Па погледа уз поље зелено:
Помолн се Мидош Обилићу!
И он води хнљаду сватова, 820
Па он носи крсташа барјака,
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке свилен-ките вире
Све куцкају момка по плећима.
Води свате на бијелу кулу. 825
И ти сјаше а други најаше;
Помоли се Реља Бошњанине
И он води хиљаду сватова,
Водн свате на бијелу кулу.
И ти сјаше а други најаше, 830
Помоле се два Јакшића млада,
Они воде хиљаду сватова,
Онн гоне варакли-кочије,
Под кочије дванест бедевија,
И пред њима сура бедевпја, 835
Што му прави варакли-кочије,
Ој каква је ујели је вуци!
А јест танка кано шивичица
А дугачка кано врљичица:
Све јој мига глава из плијећа: 840
Кано гуја из камена љута.
Па одоше на бијелу кулу,
Скупише се кићени сватови
Пију свати внно и ракију
А све гдеда Вуче Бранковићу 845
А да видиш Вука Бранковића,
Он се скочи на ноге лагане
Па он оде у Тамиш одају:
Примаче се сахтијан-сепету,
Па пробира свијетло од’јело, 850
Добро свлачи а боље облачи,
Он облачи од свиле кошуљу,
По кошуљи гаће мелезлије,
По гаћама од чохе чакшнре,
Па облачи панцирли-кошуљу, 855
Уз кошуљу шивке од челика,
Уза шивке приплетене гује
А до врата изведене главе:
Све з'јевају кано да су живе,
По главама драги каменови, 860
Спрам њима се види путовати,
У по ноћи, кано у по дана,
Па облачи четрн јучериме:
Двоје ситне, ади врло св’јетле
Двоје крупне, али врло скупе 865
И по њима паун-јучериму:
Постава јој деведесет кеса.
Па припаса мукадема паса:
Од појаса попустио ресе,
Све се под њим б’јела кула тресе. 870
Па припаса мекана силаја,
За њег гурну до два џефердара
Два даника и два венедика,
Што но харче литру тученика,
А покрај њих палу оковану, 875
Низ бедрице објесио ћорду,
А сапиње пуце под гр’оцем,
У њој стоји чаша од бнљура,
Ш њоме јунак мамурлук разбија.
Па устаче калпак н челенку, 880
На коме је седам челињака
Осмо перо а капља девета,
Капља каже, који вјетар пуше:
Ал’ ће бура ал’ ће југовина?
Ал' истока од жаркога сунца 885
— Сејизи му ђогу опремају,
На суњгал му воду помлачише
А на ћашап длаку отворише.
На њ-га мећу ћебе китајлију,
По ћебету седло шемарлију; 890
А по седлу мрку међедину,
По међеду пули — рисовину
А по њој су златни коврљави:
Кроз њих могу лећет глубови
А на њима пјеват лабудови. 895
Заузда га уздом решвалијом,
Изведе га пред авлију бјелу
Заврже му ђизгум за јабуку:
Сам се ђогат по авлији вода.
Ту се спреми Бранковићу Вуче, 900
Па поведе киту н сватове,
Па он оде до Калтока бјела.
Дође књига Бугарину кнезу,
Када виђе Бугарине кнеже,
Када внђе што му књига каже, 905
На њу се је гротом осмијао
Па узимље дивит и калема
И артије књнге неписане,
Па он пнше б’јелу књигу листа,
Па је шаље у земљу арапску 910
А на руке брату Џиуману:
„Ето књига Арап Џиумане!
Поведи ми хиљаду сватова
И порени варакли кочије,
Бићсш мени ђевер уз ђевојку 915
А остале купи око ссбе.“
Дође књига Арап Џиуману
Када виђе, што му књига каже
Нама скочн на ноге лагане
Па узимље до два абердара 920
Па изиђе прод б’јелу кулу
А испали до два абердара
Оде јека на четири стране
Све се купи кита и сватови.
Он се врати у тамиш одају, 925
Примаче се сахтијан-сепету,
Па пробира свијетло одјело,
Опреми се, што год љепше може,
На се меће боље од бољега
А сејизе посла у подруме 930
Опремају чакар — бедевију
На сунгал јој воду помлачише
А на ћашац длаку отворише;
На њу мећу ћебе китајлију,
По ћебету седло шемарлију 935
А по седлу мрку међедину,
По међеду пули-рисовну
А по њој су златни коврљави
Кроз њих могу лећет голубови
А на њима пјеват лабудови. 940
Заузда је уздом решвалијом,
Изведе је пред авлију бјелу.
Ој каква је ујели је вуци!
У оба је ока чакараста,
У све четири ноге калчинаста; 945
На два ува, два рокћу гаврана
На два ока, два сива сокола
На ногама четири ћустака
А на глави четири угара
И њу држе четири Маџара; 950
Да јој нису четири ћустака:
Сатрла бн четери Маџара;
Ту се спреми Џиуман Арапине
И новеде киту н сватове,
Па ето га до бијеле куле 955
А до куло Бугарина кнеза,
Али кнеже свате покупио
И он чека Џиуман Арапина
Па отален свате поведоше
Па одоше до Калтока б’јела 960
Када били пред Калтока б’јела
Ал’ дошао Пиварић Мнјајло
А довео киту и сватове.
Па дошао Бранковићу Вуче
И довео киту и сватове, 965
Ама нема никог од Турака
Па међу се вако бесједили:
„Боже мили, на свему ти фада!
Што но нема никог од Турака?“
Ал бесједи Пиварић Мијајло: 970
„Браћо моја, соколови сиви!
Да је мајка родила јунака!
Да отиђе у Тишу — планину,
Да обиђе и тамо и амо,
Јесу л’ дошли са Удбине Турци? 975
Кад то чуо Бранковићу Вуче
Расрди се Бранковићу Вуче
Па одведе киту и сватове
Одведе је у гору зелену.
Кад то чуо Бугарнне кнеже 980
Расрди се, родила га мајка!
Па одведе кићене сватове,
Одведе их у гору зелену,
Препаде се Пиварић Мијајло,
Опет јунак свијем грлом виче: 985
„Браћо моја соколови сиви!
Није л’ мајка родила јунака!
Да отиђе у Тишу-планину,
Па да види у Тиши-планини,
Има л’ иђе гласа од Турака, 990
Да запита Бранковића Вука,
Да запита Бугарина кнеза:
Хоће ли ми бити у помоћи?
Кад би нама ударили Турци.“
То се нико налазит пе море, 995
Већ се нађе Џакул-харамбаша,
Он узимље дугу граналију,
Поштапа се челикли-наџаком,
Па он оде у Тишу-планину,
Све на скупу налазио Турке: 1000
Боже мили, на свему ти фала!
Ја која је сила и орднја.
Ет’ кроза њих момак пролазно,
Па он нађе Бугарина кнеза;
„Чујеш ли ме Бугарине кнеже! 1005
Ја ’ш помоћи Пиварић Мијајло,
Ја ли хоћеш Тајић Мехед-агн?“
Бесједи му Бугарине кнеже:
Побратиме Џакул’ харамбаша!
Ја ћ’ помоћи Пиварић Мијајлу, 1010
Са стране ћу ударити Турке.“
Отлен оде Џакул-харамбаша,
Па он нађе Бранковића Вука:
„Побратиме Бранковићу Вуче!
Ја ’ш помоћи Пиварић Мијајлу, 1015
Ја ’ш помоћи Тајић Мехмед-аги?“
Бесједи му Бранковићу Вуче
Ја ћ’ помоћн Пиварић Мнјајлу,
Са стране ћу ударит на Турке.“
Кад то чуо Џакул-харамбаша, 1020
Он се врати кроз Турску ордију
Пролазећи кроз Турску ордију:
Стотину је Турак’ погубио,
Па ето га до бијоле куле
А до куле од Калтока бана, 1025
Па он каже, што је п како је.
— Азур бише: кита и сватови.
Чауш викну а борија рикну:
Стари свате, опремај дјевојку!
А дјевере, поведн дјевојку! 1030
Азур бише, на се послушаше
Поведоше кићену дјевојку:
Ето пође кита и сватови,
Ја да видиш од Калтока бана,
Он дарова свога зета млада: 1035
Даде њему бријеткињу ћорду,
Која сјече оклопа Турчнна.
Марку даде тешку топузину,
Дјеверовма по два абердара,
Куму даде токмали-шишану. 1040
Па отален свати полазише:
Право здраво у Тишу планину,
Под планином цуру уставише
Ал у Тиши Турке сусретоше
Па на Турке сложно ударише 1045
С једне стране Пиварић Мијајло,
С друге стране Бранковићу Вуче,
С треће стране Бугарине кнеже,
Ала банда заврже се кавга,
Ту се бију три бијела дана: 1050
Паде тама од неба до тала,
Не види се од мене до тебе;
Ту брат брата познати не море,
Камо ли ће Турчин каурина.
По чему се могу познавати: 1055
Турди вичу: Алах и Алија!
А каури: Христос и Марија!
Ја да видиш Пиварић Мијајла,
Он побјеже под вр’ под планину,
Па он моли бога великога: 1060
„Боже мили, на свему ти фала!
Дај ми боже од Дрине ведрине
Југовине од Херцеговине,
Нек подигне маглу са планине,
Да ја видим, ко ли придобива?“ 1065
Што молио, бога домолио,
Бог му даде од Дрине ведрине,
Југовине од Херцеговине,
Па растјера маглу са планине,
Кад то виђе Пиварић Мијајло: 1070
Српска војска крају прибјегнула
А од Турске ни заметка нема.
И то вр'јеме за дуго не било:
Помоли се Цакул-харамбаша,
Савезао Тајић Мехмед агу 1075
Доћера га Пиварић Мијајлу,
Поклони га Пиварић Мијајлу.
Помоли се Костреш-харамбаша,
Савезао Рњичић-Мујана,
Доћера га Пиварић Мијајлу, 1080
Помоли се Мијат-харамбаша,
Савезао Јелачковић Мују,
Доћера га Пиварић Мијајлу,
Поклони га Пиварић Мијајлу.
Па отален драга браћо моја! 1085
Што је српске војске остануло,
То скупише браћа међу собом,
Па дигоше кићене сватове,
Одведоше лијепу дјевојку,
Па одоше до Пиваре равне. 1090
А до куле Пиварић Мијајла,
Кад дођоше до бијеле куле,
Налазише старца Игумана,
Па одоше у бијелу цркву,
Па вјенчаше момче и дјевојче, 1095
Још да видиш Пиварић Мијајла;
Пир чинио три мјесеца дана
А весеље до живота свога;
Оде Вуче својој бјелој кули,
Па одведе кићене сватове; 1100
Оде кнеже својој бјелој кули
И одведе кићене сватове.
А да вндиш Пиварић Мијајла:
Лијеп пород изродио с њоме:
Двије кћери и четири сина. 1105
Остала му вјерна до вијека!

Забиљежио у Имљанима Миле Обрадовић.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. На инлу - на жао
  2. Нестаде га.
  3. Штапају се сувом наџачином.
  4. Ћерке л'јепе да одвели нису?
  5. Ћерке л'јепе дилбер-Анђелије?
  6. На много мјеста сам чуо бајрака уместо барјака.
  7. Њију=њих

Извор[уреди]

Босанска вила, 1887, година II бр. 12. Сарајево, 16. јуна 1887, стр. 186-187.; 1887, година II бр. 13. Сарајево, 1. јула 1887, стр. 204-206.; 1887, година II бр. 14. Сарајево, 16. јула 1887, стр. 222-223.; 1887, година II бр. 15. Сарајево, (1.) 16. августа 1887, стр. 235-236.; 1887, година II бр. 16. Сарајево, 16. августа 1887, стр. 253-254.; 1887, година II бр. 17. Сарајево, 1. септембра 1887, стр. 269-270.; 1887, година II бр. 18. Сарајево, 15. септембра 1887, стр. 286-287.; 1887, година II бр. 19. Сарајево, 1. октобра 1887, стр. 301-302.