Смрт Роснића Стефана

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт Роснића Стефана

Књигу пише Вране Латинине,
Посла је побратиму своме
А на име од Коритах Лиму:
"Море чу ли, драги побратиме,
"Јесу ли ти у живот дружина,
"Је л’ ти у живот Роснића Стефане,
"Који фата вилу по планинах,
"А стријеља орле под облаке;
"Је л’ ти у живот хајдук Радоњица,
"Који удара на тридест хајдуках?
"Ако су ти у живот дружина,
"Ти окупи шездесет хајдука,
"Доведи их на Дријенак мали,
"На Дријенак више Дубровника,
"Е сам чудан шићар уходио,
"Ево иде царева мирија
"У Стамболу седам масках блага,
"И пред њима силни Мустај-бего,
"На коња је ноге прекрстио,
"На њега је диван-кабаница,
"Пала су пера низ рамена,
"Она пуста до зелене траве;
"Под појас му седам самокресах,
"Преко крилах дивка позлаћена,
"У сухо је злато сакована,
"Ваља пушка млого без хесана;
"С благом иде силни Фазли хоџа,
"Фазли хоџа Царограђанине,
"Око њега шездесет Тураках;
Поред блага Мркоњића Перо,
"За њим иде тридесет хајдуках,
"Те чувају благо од душманах,
"И пред њима стотину Бошњаках.
"Доводи ми шездесет хајдуках,
"Ја ћу довест стотину Латинах."
Кад је Лима књига допанула,
Он хајдуке брзо покупио,
Поведе их Врану на бјелегу.
А кад Лимо на Дријенак дође,
Ту Врана с Латинима нађе,
Руке шире, у лица се љубе.
Ту чекаше три бијела дана,
Кад четврти око подне било,
Али иде царева мирија.
Када виђе Вране Латинине,
Он дружини својој говорио:
"О за Бога, браћо и дружино,
"Скрите се у лист и у траву,
"Не смијемо њима ударити."
Таде рече Роснићу Стефане:
"А не, Вране, ако Бога знадеш,
"Што смо се купили залуду?
"Сви ви, браћо, мене послушајте,
"Запаните у лист и у траву,
"Гађи, Лимо, бега на лабуда,
"Ја ћу хоџу Царограђанина,
"А ти, Вране, Мркоњића Пера,
"Ти удари, хајдук Радоњица,
"Ти удари на тридест хајдуках,
"Ви удрите стотина Латинах,
"Те удрите стотину хришћанах,
"А ми ћемо шездесет хајдуках,
"Гађаћемо стотину Тураках,
"Нама наша вјера не подноси,
"Да хришћанин бије хришћанина."
Како рекли, тако запанули,
И на себе Турке напуштили.
Пали Лимо сјајна џефердара,
Но му пусти ватру не привата;
Пали Стефан бијелу латинку,
Те погоди Царограђанина,
Мртва га је земља дочекала;
Вране пали танка парагуна,
Те погоди Мркоњића Пера,
Земљом га је јунак саставио.
Па кеиса стотина Латина,
Посјекоше стотину хришћанах;
Но кеиса хајдук Радоњица,
Удара на тридес хајдука,
Петнаест под сабљу метнуо,
Петнаест гором утекоше;
А удари шездесет хајдуках,
Посјекоше стотину Тураках,
Но утече бего Мустај бего,
А ћера га Роснићу Стефане,
Ђе га стиже, ту му главу диже,
И узе му коња и оружје.
Сва се војска бјеше искупила,
Донесоше благо и оружје,
Па договор згодни учинише;
За оружје, што је ко узео,
А у благо вргли ђелаџије:
Не дијеле бројем ни есапом,
Но калпаком Роснића Стефана,
Прима капа пуно седам оках,
По капу на свакога друга,
Врану једну старешине дали.
Но да рече Вране Латинине:
"О тако ти, Роснићу Стефане,
"Прода’ мене дилку позлаћену,
"Прода’ ми је, не жали ми благо.
"Да се с њоме по Брдима дикам,
"По Брдима и по Гори Црној."
Стаде Стефан есапити благо,
Но му не да хајдук Радоњица:
"Не, Стефане, ако Бога знадеш,
"Немо продат’ дилку позлаћену,
"Но да се с њом по хајдуках дикаш."
То жао би Врану Латинину,
Често пашче пушку загледује,
И он пушци живи огањ даје,
Те погоди Роснића Стефана,
Паде Стефан на зелену траву,
Једном рече: леле њему, мајко!
Другом рече: удри, Радоњица!
У то скочи шездесет хајдуках,
У Латине сабљу унесоше.
Да ти је стати па гледати,
Ка ајдучке сабље сијеваху,
А латинске главе зијеваху.
Посјекоше стотину Латина,
Па Стефана брата укопаше,
И пуштише крвцу од образах,
И узеше благо и оружје,
И ојдоше зеленом планином.
И то је било кад се чинило,
А сад здраво, браћо и дружино!



Извор[уреди]