Смрт Омера и Мејриме
Двоје су се замилили млади:
Омер момче, Мејрима дјевојка,
у прољеће кад им цвјета цвијеће,
кад им цвјета зумбул и каранфил;
Упази их једна мала стража, 5
мала стража Омерова мајка;
па бесједи Омерова мајка:
— Ој Омере, моје мило перје!
хајд Омере, рано материна,
хајде рано, да те жени мајка; 10
ти се мани Мејриме дјевојке,
љепшом ће те оженити мајка,
лијепом Фатом, Атлагића златом;
и љепша је и виша од Мејре,
и бјеља је и руменија је; 15
није видла сунца ни мјесеца,
нити знађе на чем жито расте,
на чем жито, на чему ли трава;
нити знаде шта је мушка глава;
Још је Фата од рода богата, 20
и тебе ће потпомоћи благом. —
Ал’ бесједи Омер момче младо:
— Прођи ме се, моја мила мајко!
нећу Фате за живота мога,
већ ја хоћу Мејриму дјевојку: 25
није благо ни сребро ни злато,
већ је благо, што је срцу драго. —
То не слуша Омерова мајка,
већ на силу оженила сина,
и на силу довела дјевојку. 30
Кад је било вечер о вечери,
вечераше кићени сватови,
и сведоше двоје младенаца.
Сам је собом Омер бесједио:
Сад ће мени моја Мејра рећи, 35
да дјевојки свилен кафтан скидам;
Нисам, душо, живота ми мога!
живота ми и мога и твога!
Сад ће мени рећи моја Мејра:
— Сад мој Омер легао с дјевојком, 40
пак дјевојки бијело лице љуби! —
Нисам, душо, живота ми мога!
живота ми и мога и твога!
и нашега првог миловања!
Па говори Фатими дјевојки: 45
— Ао, Фато, ала ти си лијепа!
Моја Мејра није тако лијепа!
ал’ је Мејра моме срцу драга. —
Ој, бога ти, Фатима дјевојко,
донеси ми дивит и хартије, 50
да напишем до дв’је до три р’јечи,
да те моја не об’једи мајка.
Не пуст гласа до бијелог дана,
док се браћа пива не напију
и сестрице кола наиграју, 55
стара мајка пјесме не напјева. —
Па он пише сторој мајци својој:
— Начини ми сандук од шимшира,
купајте ме ђулом руменијем,
обуц’те ми танану кошуљу, 60
што ј’ Мејрима у милости дала;
вежите ми везену махраму,
што ј’ Мејрима у милости везла;
китите ме цвијећем свакојаким,
понајвише цв’јећем каранфиљем, 65
чим је мене Мејрима китила;
скупи мени, моја мила мајко!
скупи мени млађе носиоце,
носиоце момке нежењене,
пратиоце дјеве неудате. 70
Нос’те мене крај Мејрина двора:
нек ме види Мејрима дјевојка,
нек ме види и нек ме цјелива,
кад ме није живог цјеливала. —
То написа па се раста с душом. 75
Кад ујутру бијел дан освану,
високо је оскодило сунце,
чудила се Омерова мајка,
да јој Омер не долази доле;
Она иде горе на чардаке, 80
носи киту ситнога босиљка,
да пробуди двоје младенаца,
па удара пашмагом у врата:
— Устај горе, Омер-беже сине!
високо је оскочило сунце! 85
Ниси ли се наљубио лица
л’јепе Фате сестре Атлагића? —
Кад дјевојка отворила врата,
сузе рони низ бијело лице;
Ал’ говори Омерова мајка: 90
— Што, Омере, жељела те мајка!
што дјевојка грозне сузе рони? —
Ал’ говори Фатима дјевојка:
— Не куни га, драга мајко моја!
јоште си га синоћ пожељела, 95
како си га силом оженила. —
Па јој даје б’јелу књигу читат.
Чита р’јечи Омерова мајка,
чита р’јечи, грозне сузе рони.
Што је реко Омер момче младо, 100
што је реко то су учинили:
начинили сандук од шимшира;
купали га ђулом руменијем;
обукли му танану кошуљу,
што ј’ Мејрима у милости дала; 105
везали му везену махраму,
што ј’ Мејрима у милости везла;
китили га цв’јећем свакојаким,
понајвише цв’јећем каранфиљем,
чим је њега Мејрима китила. 110
Скупили му млађе носиоце,
носиоце момке нежењене,
пратиоце дјеве неудате.
Носили га крај Мејрина двора.
Везак везла Мејрима дјевојка 115
на пенџеру на дебелом хлатку;
за главом јој два румена ђула.
Ал’ бесједи Мејрима дјевојка:
— Ђул мирише, моја мила мајко,
ђул мирише око нашег двора, 120
чини ми се Омерова душа. —
Ал’ бесједи л’јепе Мејре мајка:
— Муч не лудуј, Мејрима дјевојко!
сад твој Омер другу драгу љуби,
а за тебе младу и не мари. — 125
Ал’ бесједи Мејрима дјевојка:
— Ђул мирише, моја мила мајко,
ђул мирише, Омерова душа. —
К њој долази најмлађа снашица,
ал’ бесједи Мејрима дјевојка: 130
— Богом теби, мила снахо моја!
два ми ђула на ђерђеф падоше,
бог би дао, да би добро било!
Врло мири цв’јеће каранфиље,
а још већма замириса коса, 135
чини ми се мог милог Омера. —
Ал’ говори мила снаха њена:
— Да бога ти мила заовице!
зар ти не знаш за Омера твога?
Омер ти се другом оженио, 140
баш Фатимом лијепом дјевојком;
саде Омер за те и не знаде,
већ он љуби Атлагића злато. —
Ражљути се Мејрима дјевоика,
од љутине сва је пребледјела, 145
од жестине мало потамнила,
а од туге веће изумрла;
везућ преби иглу од биљура,
и замрси шест пасама злата,
па облачи на ноге пашмаге, 150
она хоће авлији на врата;
Ал’ јој снаха мила говорила:
— Не љути се, мила заовице!
Омер ти се јесте оженио,
ал’ је јадан ноћас издахнуо 155
од жалости за тобом дјевојком;
Сада мртва Омера ти носе. —
Бризну плакат Мејрима дјевојка,
па истрча пред бијеле дворе,
ал’ Омера носе на носила; 160
Она тужи као кукавица:
— Носиоци, браћо нерођена!
нерођена као и рођена!
спустите га на земљицу чарну,
да га јадна ја мртва цјеливам, 165
кад га нисам живога љубила! —
То су они за добро примили,
мртво т’јело на земљу спустише.
К њему Мејра жива примакнула,
мртва Мејра црној земљи пала. 170
Док Омеру раку ископаше,
дотле сандук Мејрими стесаше,
у једну их раку сахранише,
кроз сандуке руке саставише,
а у руке румену јабуку, 175
нек се знаде да су драги били.
Мало вријеме затим постојало,
из Омера зелен бор никао,
из Мејриме зелена борика;
Борика се око бора вила, 180
како свила око ките смиља,
ко диевојка момку око врата:
чемерика око обадвога.
