Смрт Краљевића Марка (Филиповић)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт Краљевића Марка

Поранио Краљевићу Марко
У недјељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати, 5
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
»Давор, Шаро, давор, добро моје!
Пво има сто и шесет љета, 10
Како сам се с тобом састануо,
Још ми никад посртао ниси,
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити;
Нека Бог зна, добро бити не ће, 15
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој.«
То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка: 20
»Побратиме, Краљевићу Марко!
Знадеш, брате, што ти коњ посрче?
Жали Шарац тебе господара.
Јер ћете се брзо растанути.«
Али Марко вили проговара: 25
»Бијела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прошо земљу и градове,
И обишо исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема, 30
Нит’ нада мном бољега јунака?
Не мислим се са Шарцем растат.
Док је моје на рамену главе,«
Ал’ му бијела одговара вила:
»Побратиме, Краљевићу Марко! 35
Теби нитко Шарца отет не ће.
Нит’ ти можеш умријети, Марко,
Од јунака ни од оштре сабље.
Од топуза ни од бојна копља.
Ти с' не бојиш на земљи јунака, 40
Већ ћеш, болан, умријети. Марко,
Ја од Бога од старог крвника.
Ако л’ ми се вјеровати не ћеш.
Када будеш вису на планини,
Погледат ћеш здесна налијево, 45
Опазит ћеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар воде има.
Ондје хоћеш Шарца окренути, 50
С коња сјаши, за јелу га свежи.
Наднеси се над бунар над воду,
Ти ћеш своје огледати лице,
Пак ћеш видјет, кад ћеш умријети.«
Погледао здесна на лијево, 55
Опазио двије танке јеле,
То је Марко послушао вилу.
Кад је био вису на планини,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле. 60
Ондје Марко окренуо Шарца,
С њега сјаха, за јелу га свезо.
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао, 65
Вијде Марко, кад ће умријети,
Сузе проли, па је говорио:
»Лажив свијете, мој лијепи цвијете,
Лијеп ти бјеше, ја за мало ходах,
Та за мало, три стотин’ година! 70
Земан дође, да свијетом промијеним.« 
Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу одсијече главу, 75
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао, 80
Боље Шарца нег’ брата Андрију,
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабија Турком не допадне,
Да се Турци њоме не поносе,
Што је њима остало од Марка, 85
Да хришћанлук Марка не прокуне.
А кад Марко бритку преби сабљу.
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране.
Узе Марко перна буздована, 90
Узе Марко у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине,
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
»Кад мој топуз из мора изишо, 95
Онда ваки дјетић постануо!«
Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије,
Књигу пише Краљевићу Марко: 100
»Когод дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече ондје дели-Марка,
Нека знаде, да је мртав Марко;
Код Марка су три ћемера блага 105
Каква блага? Све жута дуката!
Један ћу му ћемер халалити.
Што ће моје тијело укопати;
Други ћемер, нек’ се цркве красе;
Тррећи ћемер кљасту и слијепу, 110
Нек’ слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка.«
Како Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу: 115
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче, 120
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био,
Од дан’ до дан недјељицу дана.
Когод прође друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка, 125
Свако мисли, да ту спава Марко,
Око њега далеко облази.
Јер се боји, да га не пробуди.
Гдје је срећа, ту је и несрећа,
Гдје несрећа, ту и среће има; 130
А сва добра срећа изнијела
лгумана Светогорца Васа
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исајијом.
Кад игуман опазио Марка, 135
На ђакона десном руком маше:
»Лакше, синко, да га не пробудиш.
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити.«
Гледећ кале, како Марко спава. 140
Висе Марка књигу опазио,
Према себи књигу проучио,
Књига пише, да је мртав Марко.
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка, 145
АИ’ се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује. 150
Мисли, мисли проигуман Васо,
Гдје би мртва сахранио Марка,
Мисли мисли, све на једну смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на галију, 155
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој гори,
Извезе у Вилиндар-цркву,
Унесе га у Вилиндар-цркву,
Чати Марку, што самртну треба. 160
На земљи му тијело опојао,
Насред бијеле цркве Вилиндара,
Ондје старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не сазнаде, 165
Да се њему душмани не свете.[1]



Референце[уреди]

  1. О смрти Марка Краљевића наш народ различито пјева и прича. Овдје увршћујемо једну пјесму о његовој смрти, али има јоште једна пјесма, по којој је Краљевић Марко у битци стао бјегати, те са својим Шарцем наишао у неку мочвару, па када је скупа са својим вјерним Шарцем почео у глиб пропадати, стаде он Божју помоћ сазивати. Бог му се смиловао, те га скупа са његовим Шарцем прими у небо. По другом народном причању није Марко умро, него спава у Урвини планини. Када је наиме прва изумљена пушка у Маркове руке.доспјела, узе је Марко и метнуо длан лијеве руке под цијев испали је. Видјевши се рањен рече: »Јао мени, сада може највећа кукавица убити најбољега јунака!«То рекавши уђе у пећину, свуче са себе доламу, разастре је по поду, па затакнувши своју сабљу у пећину привеза свога Шарца и леже на доламу. Тако се Марко у пећини скупа са својим Шарцем окамени те још и данас спава. Народ мисли и вјерује, да ће се Марко пробудити, тер народне душмане напокон уништити.

Извор[уреди]

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 110-113.