Смрт Змај-Огњана Вука

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт Змај-Огњана Вука

0001 Вино пије Змај-Огњанин Вуче
0002 а са својом невјерном љубовцом,
0003 пију вино, разговарају се.
0004 Кад се ладна понапише вина,
0005 ал’ љубовца Вуку бесједила:
0006 "О тако ти, Вуче господаре!
0007 да с’ шалимо да се не срчимо,
0008 е те имам нешто питат, Вуче,
0009 што те зову Вуче копиљане?"
0010 А Вук њојзи право каживаше:
0011 "Кад ме питаш ваља да ти кажем:
0012 кад ми се је бабо преставио
0013 ја сам оста мајци под појасом,
0014 то ме зову Вуче копиљане;
0015 но ја имам нешто тебе питат,
0016 што те зову подунајска курво,
0017 те те љубе сви Јакшићи редом,
0018 а највише Јакшићу Шћепане?"
0019 Па она се љуто наиједи
0020 и отиде у своју камару,
0021 па довати дивит и артију
0022 те написа лист књиге бијеле,
0023 а шиље је Змај-Огњанин Вуку:
0024 овако му књига изговара:
0025 "Чуј ме добро, Јакшићу Шћепане!
0026 Буд ли си ми обљубио лице,
0027 а што си се Вуку пофалио
0028 те ме с тијем Вуко укорио,
0029 а вјеру је Вуче уватио
0030 ђе т’ увати изгубит те хоће."
0031 Кад Шћепану ситна књига дође,
0032 и кад виђе што му она пиље,
0033 па је другу пером накитио,
0034 а шиље је Змај-Огњанин Вуку:
0035 "Чујеш ли ме, Змај-Огњанин -Вуче!
0036 Бјесмо једном на Дунав на воду,
0037 бјесмо једном тридесет Јакшићах,
0038 отуд дође твоја вјерна љуба,
0039 свакојега редом затицаше
0040 који ће јој обљубити лице;
0041 не нађе се голема јунака,
0042 баш до мене Јакшића Шћепана
0043 и ја сам јој обљубио лице."
0044 А кад Вука књига допанула,
0045 за то Вуче ни хабера нејма,
0046 но га друга књига допанула
0047 од Турчина Ђерзелез-Алије,
0048 Алија је Вуку бесједио:
0049 "Чујеш ли ме, Змај-Огњанин Вуче!
0050 ја сам чуо ђе ми кажу људи
0051 да си добар јунак на крајину,
0052 ма ни нене не хули крајина,
0053 но ако си јунак од поштења,
0054 позивам те на мегдан јуначки,
0055 о’ три мјеста ђе је тебе драго:
0056 ал’ ти драго на Вуча корита,
0057 ал’ ти драго на Овча солила,
0058 ал’ ти драго у Иван-планину,
0059 ђе су наша стара мегданишта.
0060 Кад је Вуко књигу разумио,
0061 два дуката муштулука даје,
0062 па љубовци био бесједио:
0063 "О тако ти, моја драга љубо!
0064 Ти улази у коњској одаји,
0065 а изведи коња крилатога
0066 и опреми коња вилатога,
0067 и уљези у горњој камари
0068 те изнеси двије пушке мале,
0069 и изнеси двије сабље бритке,
0070 објеси их коњу о чактару."
0071 А она га листо послушала,
0072 и уљезе у коњској одаји,
0073 изведе му коња крилатога,
0074 а опреми коња вилатога,
0075 и уљезе у тврдој камари,
0076 изнесе му двије пушке мале,
0077 објеси их коњу о чактару,
0078 али Вуку боже не помози,
0079 е се она кучка домишљаше,
0080 узе Вуку моћи од помоћи,
0081 и коњу је опалила крила,
0082 пушке мале залијева вином,
0083 сабље бритке она заломјаше,
0084 а одлонке меће у ножнице
0085 па повика свога господара:
0086 "Ај на ноге, драги господару!
0087 Рок ти дође, хајде на мејдану
0088 на курвића Ђерзелез-Алију."
0089 На лахке је ноге ускочио,
0090 тријезан се коња прифатио,
0091 пође јунак у Иван-планине,
0092 а кад дође у Иван-планине
0093 али Туре на мејдану шета,
0094 а Вуче му објележје каже
0095 на прси му змија преплетена,
0096 под пазухом крила позлаћена,
0097 из очих му муње сијеваху,
0098 а из зубах огањ искакаше.
0099 Но кад виђе Ђерзелез-Алија,
0100 плећи даде а бјежати стаде,
0101 ал’ му Вуче бјежат не даваше,
0102 но дората на њег’ нагонио,
0103 шеснаест га путах прескочио
0104 и хоћаше главу му осјећи,
0105 а и бритку ћорду повадио,
0106 али пуста бјеше саломјена
0107 па је бачи на трави зеленој;
0108 другу пусту ћорду извадио,
0109 ал’ и она пуста саломљена,
0110 и њу бачи на трави зеленој.
0111 Двије пушке мале извадио
0112 и објема живу ватру даје,
0113 ал’ је пусте приватит не шћеше,
0114 обје бачи на трави зеленој.
0115 Оно гледа Ђерзелез-Алија,
0116 ево јунак узврну парипа,
0117 а Вуко му плећи обрнуо,
0118 али Але често навалио,
0119 седам му је ранах ударио,
0120 али Вуко ђогу бесједио:
0121 "Дура ђого, дура добро моје!
0122 Камо твоја крила позлаћена?"
0123 По урису ђого проговара:
0124 "На дом имаш невјерну љубовцу
0125 тере ми је крила опалила."
0126 У томе се Вуче ставијаше,
0127 те потеже тешку топузину
0128 те удари Ђерзелез-Алију
0129 посред чела међу очи црне,
0130 још му турску окинуо главу,
0131 ев’ он пође на своје дворове,
0132 и близо га слуге сусретале,
0133 па слугама Вуче говорио:
0134 "О бога ви, моје вјерне слуге!
0135 Отворите деветоро вратах,
0136 увед’те ме по девет камарах,
0137 поставите на главицу стражу,
0138 да ми љуба не би ране вид’ла."
0139 Брзо ми га послушале слуге,
0140 уведоше г’ по девет камарах,
0141 на главицу поставише стражу,
0142 али Вуку боже не помози,
0143 е је стражу санак преварио,
0144 а она се кучка домишљаше,
0145 те гвоздени сврда узимаше,
0146 те проврће деветоро вратах,
0147 те му кучка ране видијела,
0148 али Вука биљима видаху,
0149 змија њему биље доносаше,
0150 а вила му биље превијаше,
0151 а вук Вуку лиже ране љуте,
0152 цичи змија па под кам утече,
0153 а полеће у облаке вила,
0154 а завија у горицу вуче,
0155 па ка’ виђе Змај-Огњанин Вуче,
0156 е заиста оће погинути,
0157 он дозива своје вјерне слуге
0158 па овако њима бесједио:
0159 "Моју кучку, љубу, уватите,
0160 на гвозден је ражањ навртите,
0161 како јагње црно испеците!"
0162 Па још ћаше говорити Вуче,
0163 ма иж њега душа испанула.



Извор[уреди]

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.]