Смрт Душанова
Вино пије славан цар Душане,
У Призрену у бијелу двору,
А до њега сва српска господа,
Од Србије и од Шумадије,
И од Босне и Херцеговине,
Од Крушевца и од Албаније, 5
Од Бугарске и Маћедоније,
Од приморја и Сријема равна;
Кад се Срби напојили вина,
Те им винце угријало лице,
А ракија стаде бесједити
О свачем су Срби бесједили
А највише о добру јунаштву,
Онда рече славан цар Душане:
»Србадијо, моја браћо драга,
Слушајте ме што ћу бесједити,
Ја ћу силну војску покупити,
Водићу је бијелу Стамболу,
Од Грка ћу Стамбол прихватити,
Све под једну круну окренути,
Срби моји, сиви соколови!
Од како сам круну задобио,
На кога сам сабљу извадио,
Свакога сам досад поб'једио,
И Стамобол ћу сјутра прихватити,
И Софију цркву задобити,
Сву изнутра златом позлатити,
А висине срмом накитити,
И Србима славу подигнути,
Српском славом и ерпским јунаштвом.
Кад то рече силни цар Душане,
Сва господа на ноге скочила,
И цареву руку пољубила,
Што цар рече, нико не порече,
Већ му сваки захваљује редом,
Па да видиш силна цар Душана,
Сједе Душан па књигу написа,
Пак је спреми граду Цариграду,
А на руке грчком цар-Јовану:
»Чујеш мене, грчки цар Јоване,
Ето теби књиге шаровите,
Добро види што ти књига пише,
Тријеби ми града Цариграда,
Нека знадеш пријеваре нејма,
Ја' ти ваља са мном ратовати,
Јал' послати кључе од столице?
Да се бијеш, избит се не мореш,
Да се молиш, одмолит не мореш,
да с' откупиш, откупит не мореш,
Пак ти гледај што је боље за те,
Ето мене у Цариград на те.«
Кад је так'у књигу направио,
Направио, пак је оправио,
Књига оде славну Цариграду,
А на руке мудром цар-Јовану,
Кад је царе књигу проучио,
Јад јадује, ником не казује.
А све мисли што ће и како ће.
То се чудо на далеко чуло,
то се чуло до земље Азије,
То зачуо царе од Медине,
Пак састави Брусу и Азију,
Те овако Турцим' говорио:
»Браћо моја, паше и кадије,
Ево вакат и вријеме дође,
Пак Србија на Цариград пође,
Од Грка ће задобити града,
Како ћемо Грка преварити,
И Цариград себи придобити?«
Кад то чуше сва турска господа,
Сваки шути, ништа не говори,
Не умије да му одговори,
Цар се мисли, пак на једно смисли,
Пак је ситну књигу направио,
Пак је спреми славну Цариграду,
Мудрој глави грчком цар-Јовану,
Овако је њему говорио:
»Цар Јоване, од Стамбол капије,
Ето на те силне Србадије,
Од Србије и од Шумадије,
Од Призрена и од Трновије,
И од Босне и Херцеговине,
Од Крушевца и од Албаније,
Од Бугарске и Маћедоније,
Од приморја и Сријема равна.
А какви су у Срба јунаци,
Да си вила, па да имаш крила,
Да полетиш, царе, под облаке,
Не би њима мого побјегнути,
а камоли с њима ратовати;
Већ чу ли ме што ћу бесједити,
Дај ти мени богаз на дењизу,
Да изведем до Солуна војску,
Када Срби на Стамбол ударе,
Ја ћу њима с леђа ударити,
Једном војском с леђа ударити,
А на Призрен другу окренути,
Нећемо ли Србе забунити,
Жао ми те оставити сама,
Да те газе на бијелу дану;
Ако ли ми њихе добијемо,
Свијех ћу их теби поклонити!
Кад је так'у књигу направио,
Направио, пак је оправио,
Књига оде Цариграду славну,
Кад то виђе грчки цар Јоване,
Превари се, уједе га гуја,
Даде њему изун и бесједу,
И даде му књигу шаровиту,
И д^де му богаз на дењизу,
Да преведе војску до Солуна.
У то доба Срби ударише,
Душан силну покупио војску,
Кад је био Цариграду близу,
До широка поља Давор поља,
Када пољу на равнине дође,
Ту Душана суђен данак нађе:
Разбоље се, умријети пође,
И умрије, жалосна му мајка!
Оста војска тужна и сиротна,
Изненада, отклен се не нада,
Отален се војска повратила,
Ко кад свога поглавара нема,
Кајно 'тица која крила нема,
Пак се врати у земљу Србију.
То се чудо надалеко чуло,
То се чуло Шаму и Медини,
Кад зачуо царе од Медине,
То је Турчин једва дочекао,
Пак сакупи силовиту војску,
Окрену је преко мора црног,
Готове је путе налазио,
Јер је прије о том говорио,
Од Стамбола књигу извадио,
Пак преброди богаз на дењизу,
И преведе силовиту војску,
Кад је с војском на Селаник био,
Једну крену Босни поноситој,
Другу врати ка Стамболу граду,
Да поможе Грку у Стамболу,
Кад он с војском до Стамбола дође,
Цар му грчки забранити пође,
Ал' му Турчин ситну књигу нађе,
У којој га у помоћ позива,
Да му Стамбол од Србина брани,
Превари га, уједе га гуја.
Кад се Турчин у Стамбол ували,
Ишћера га из Стамбола града,
И брез боја и љутијех јада,
Кад се Турчин хазне добавио,
Фати-Мемед војусу сакупио,
Што га зову Мемед и Алија,
Окрену је Босни поноситој,
На Мирчету босанскога бана,
Што је грана силнога Душана,
Ал' му нема цара изабрана,
Кога није надалеко било,
Цар Душана од земље Србије,
Којино је војском управљао,
И окрето својом царевином;
Преварише Мирчету Стефана,
ПрихЪатише Душаново царство,
И Србију и Уруменлију,
Нашу Босну и Херцеговину,
Црне Горе узет не могоше.
Србија се јада избавила,
Херцеговци од боја јунаци,
Који срце на јунаштву хране,
И на сабљи своју браћу бране,
Још не могу задобити згоду,
Ни избавит рођену слободу,
Камо л' ћемо ми од Босне раја
Испод љута излећети змаја.
