Смрт Бановића Секуле
(Из Сарајева)
Књигу шише Мурат царе силни,
Па је шаље до Сибиња града,
А на руке од Сибиња Јанку:
„Чујеш ли ме, од Сибиња Јанко!
„Ти си кнеже у Сибињу твоме, 5
„Ми смо Турци царство задобили,
„Два смо цара вама погубили,
„Костантина на сред Цариграда
„А Лазара у пољу Косову;
„Милош уби за Лазу Мурата, 10
„Још нам Мурат бјеше у животу,
„Кад је нама царе бесједио,
„Да ми силу вашу пократимо —
„Већ ми спреми кључе и хараче,
„Све кључеве од свију градова,
„Од Сибиња и около њега,
„И хараче од седам година;
„Ако ли ми то оправит' не ћеш,
„Купи војску хајде на Косово,
„Па ћемо се тамо окупати.“
Књига сиђе до Сибиња града
А на руке од Сибиња Јанку;
Виђе Јанко шта му књига каже
Књигу учи а врло се мучи;
Код њега се сестрић догодио,
Сестрић мио Бановић Секула,
Пак је Секул дајки бесједио:
„О мој дајко, од Сибиња Јанко!
„Оклен ти је књига долазила?
„Те је учиш а врло се мучиш,
„Ако ти је књига од мејдана,
„Ја ћу за те на мејдан изићи.“
Тадај Јанко говори сестрићу:
„Мој сестрићу, Бановић Секула!
„Ово књига није од мејдана,
„Да ме ђетић на мејдан зазива;
„Нит' је књига, сине, од сватова,
„Већ је књига од цара турскога,
„Од онога Мурата другога,
„А приличи да је од мејдана,
„У књизи ме царе поздравио:
„„Ми смо ваше царство задобили,
„„Два смо ваша цара погубили:
„„Костантина на сред Цариграда,
„„ Покрај Шарца покрај воде хладне,
„„А Лазара у пољу Косову.
„„Милош уби за Лазу Мурата.
„„Већ ми спреми кључе и хараче,
„„Све кључеве од твојих градова
„„И хараче од седам година,
„„ Ако ли ми то оправит" не ћеш
„„Купи војску, хајде на Косово
„„На мејдану да се окупамо.“
„Мој сестрићу, Бановић Секула!
„Мало му је царства и господства,
„Колико се Турчин посилио
„Још он хоће моју кнежевину.“
Секул Јанку тихо проговара:
„О мој дајко, од Сибиња Јанко!
„А што си се болан препануо
„Од Мурата цара силенога
„И његових папа и кадија?
„Ти покупи силовиту војску
„По широкој твојој кнежевини,
„Ја ћу бити војсци војевода;
„Два су цара наша погубили,
„А њихов је један погинуо,
„Ја ћу дајко теби ако Бог да
„Ухватити турског цар Мурата,
„Нека буду и њихе двојица.“
А кад Јанко ријеч откитио,
Од земље је на ноге скочио.
Па он узе дивит и хартије
Танко перо чим се књиге пишу,
Књиге ситне на кољену пише,
Па их шаље по свој кнежевини
На војводе и на капетане
И на оне српске барјактаре;
Кнез у књигам” добро изговара
И овако све Србе поздравља:
„Срби браћо, на ноге устајте!
„Вашу дивну војску покупите,
„Ви војводе поведите војску,
„Барјактари развијте барјаке,
„Хајте брже камену Сибињу,
„Да ми нашег цара осветимо
„И остале Србе витезове
„Што су пали на бојном Косову
„На пореду са честитим кнезом
„За крст часни и вјеру хришћанску,
„Крв пролили а не зажалили.“
А кад Јанко књиге раскитио,
Купи војску по Сибињу своме,
Док су књиге стигле по држави.
Кад војводе књиге проучиле
У свакоме срце шоиграло,
Храбри Срби на ноге скочили,
Барјактари развише барјаке,
Силовиту покупише војску,
У Сибињско поље доведоше,
Сто хиљада војске убојите.
Када Јанко војску шрегледао
Говорио Бановић Секули:
„Мој сестрићу, Бановић Секула!
„Ти си сада војсци војевода,
„Већ се спремај, да ми путујемо
„Са јунацим” у поље Косово.“
Пак с' отален кули повратише.
Тако стаде неђељица дана
Док се добро Срби одморили,
И они се на кули спремили.
Када једно јутро освануло,
Понеђељник данак освануо,
Развише се крстати барјаци
По зеленом пољу ка' облаци,
На алаје војска се опрема,
Док ево ти од Сибиња Јанка
И са њиме војводе Секуле,
За Секулом до девет сестара
И десета Секулова мајка,
Оне моле свог дајиџу мила:
„А наш дајко, од Сибиња Јанко!
„Пусти нама нашег брата мила,
„Од нас милих до девет сестара,
„Од сваке ти тридесет војника
„И тридесет жутијех дуката,
„Не води га у бој на Косово.“
Љуто цвили Секулова мајка,
Сестра мила од Сибиња Јанка:
„Јанко, брате, не води ми сина!
„Море мени Секул погинути,
„Па што ће му сиротица мајка?“
А Јанко јој тихо проговара:
„Мила секо, Секулова мајко!
„Ја у ког се јесам поуздао,
„Већ у свога милосна сестрића;
„Ко ће турског цара ухватити
„Ко ли ми га под чадор довести?
„Већ се врати двору бијеломе
„И ти врати девет ђевојака.“
Кад се оне двору повратиле,
Излазио војевода Јанко
Са Секулом на поље широко,
На алаје војску поведоше,
Пропустише пред собом пјешаке,
С мачевима и са стријелама,
А за собом добре коњанике.
Кад пођоше пољем зеленијем,
Земља јечи, ведро небо звечи
Од јунака и од коњаника.
Кад сиђоше у поље Косово,
По Косову табор учинише,
Ал' је прије Мурат долазио,
Много Турчин војске изводио:
Има више силе у Турчина,
Нег' на гори листа зеленога.
Кад по пољу попеше чадоре,
Пише вино три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Под чадор се с Јанком састадоше
Све војводе млади капетани
И остали српски барјактари,
Бесједио од Сибиња Јанко:
„Срби моји, од боја јунаци!
„Није л' мати родила јунака
„И сестрица брата одгојила
„На чистоме брез бешике крилу
„И мени га у војску спремила,
„Који но би сиш'о у Косово,
„Да уходи Муратову војску,
„Има л' много силе у Турчина.
„Моремо ли с њима боја бити?“
Одговара Бановић Секула:
„Мој дајиџо од Сибиња Јанко!
„Ја ћу ићи у поље Косово
„Уходити Муратову војску,
„Ја умијем турски говорити
„И арапски, па и арнаутски,
„Ја ћу поћи и опет ћу доћи:
„Ал' кад сутра око по дне буде,
„Полећеће змаје шестокрили
„Са Косова поља зеленога,
„Ухватиће сивога сокола,
„Извиће се небу под облаке
„Свијаће се теби виш' чадора,
„Ти се не мој, дајко, преварити,
„Да стријељаш змаја јал' сокола,
„Жива ћу ти донијет' Мурата
„Под крилима змаја шестокрила;
„И турску ћу уходити војску,
„Све ћу теби право казивати;
„Не мој дајко, живота ти твога!
„Забацити умље за безумље,
„Да стријељаш змаја, јал' сокола.“
Па од земље на ноге скочио,
Све обуче делинске аљине,
Оде Секул низ поље Косово,
Те уходи Муратову војску,
Секул оде по широком пољу
Од по дана па до ноћи тавне,
Ниђе краја наћи јој не море,
Веће Секул младе оџе пита
С оџама се турски разговара:
„У нашега честитога цара
„Има л' доста силе и јунака?“
Бесједе му оџе и афизи:
„А Бога ми, царев делибаша!
„Има царе двје ста хиљад' војске.“
Отален се Секул повратио
До чадора турског цар-Мурата.
Спазиле га слуге Муратове,
Брже лете цару под чадора:
„Ето царе, доброга јунака!
„На кулашу коњу од мејдана,
„На момку су делинске хаљине
„А на коњу влашко опремање.“
Проговара Мурат царе турски:
„Лале моје, паше и везири!
„Оно није моја делибаша,
„Већ је главом Бановић Секула,
„Секул ми је војску уходио,
„Изиђите, слуге, пред чадора,
„Дочекајте Бановић Секула,
„Лијепо му стан'те на дивану;
„Секула је сераскер пред војском.“
Добро цара лале послушаше,
Пред чадором хитро излазиле,
Бановића добро дочекале,
Хоћаху му коња прихватити,
Ал' не даде Бановић Секула,
Већ му тури дизген за јабуку,
Уз образ му силе ударио,
Сам се кулаш пред чадором вода
А. Секула под чадор униђе,
Па Турцима турски селам виче,
А Турци му селам прихватише,
Све се папе на ноге скочишe,
А Мурат се с мјеста помакнуо,
Крај себе му мјесто начинио,
Мрки су му чибук донијели,
У вилџану каву изнијели.
Кад се Секул мало одморио
Цар Мурате њему бесједио:
„О Секуле, српски сераскере?
„Јеси л' здраво и весело, сине?
„Како су ти Срби витезови?
„Јесу л' дошли, јесу л' боју ради?
„Како ти је од Сибиња Јанко?
„Је ли посл'о кључе и хараче?
А. Секул му тихо проговара:
„Јесам царе, здраво и весело!
„Још су боље Срби витезови;
„Кад год чашу вина испијају,
„У моје је здравље испијају
„И мог дајке од Сибиња Јанка,
„Милом Богу царе захваљују,
„Што на Турке хоће ударити,
„Поћерати крсту душманина,
„Бритка сабља и десница наша
„Шлатиће ти кључе и хараче.“
Доклен Секул' крај цара сјеђаше,
Момак бјеше како и ђевојка,
Ал' да видиш чуда големога,
Нестаде га часом са очију,
У змаја се Секул претворио,
Цар Мурате у сокола сивог,
Змај сокола дохвати под крило
Пак полеће уз Косово равно,
Љуто пишти соко тица сива
Из дрва би суза ударила;
Чудо гледе војске по Косову,
Чудо гледе а чуду се чуде,
Док долеће змаје шестокрили
До чадора Сибињанин Јанка,
Над чадором затрептио крил'ма,
Стоји писка сивога сокола,
Испод крила змаја шестокрила,
Улијећу српске војеводе
Под чадора Сибињанин Јанку
И овако њему говораху:
„Аман Јанко, драги господару!
„Ти стријељај змаја јал' сокола,
„Љуте писке слушат' не моремо!“
Једни иду а други долазе
Молећи се господару Јанку,
Да стријела гују јал' сокола,
На то њима Јанко одговара:
„Лако лако, моја браћо драга!
„Сад ће и та жалост пролазити,
„Која вам је срце занијела,
„Гора ј' жалост на Косову била,
„Кад је српски кнеже погинуо
„И његово царство угинуло,
„Толико се ми трудили нисмо,
„Да честитом кнезу помогнемо
„И да српско парство обдржимо.“
Војводе се оканити не ће,
Већ све моле господара Јанка,
Да стријеља змаја јал" сокола,
Ту се јадан Јанко преварио,
Он испаде пред чадора свога,
Запе стрјелу за златну тетиву,
Устријели змаја шестокрилна,
Змаје пада, Секул проговара:
„Што уради? мој дајиџа мио!
„Колико сам теби говорио:
„Ни стријељај змаја ни сокола,
„Довешћу ти жива турског цара,
„Држи Јанко сивога сокола,
„Цар је Мурат није соко сиви.“
До Секуле Јанко долазио:
„Мореш, сине, ране пребољети,
„Да ти тражим од мора хећиме?“
A Секул му тихо проговара:
„Од куд ћу ти ране пребољети?
„Гледни за ме у зелену траву,
„Седам шипки од челика љута
„На њима ми живо срце игра,
„Не харчи се, не тражи хећима
„Веће држи испод крила мога
„Цар Мурата душманина твога.“
Тада ј' Јанко цара ухватио,
Али док се јадан забавио
Код рањена сестрића милосна,
Цар одлеће низ поље зелено,
Док Секула рањен проговара:
„О мој дајко, од Сибиња Јанко!
„Згуби моју са рамена главу,
„Пошаљи је милој мајци мојој
„И мојиjeм до девет сестара,
„Нек гледају сунца и мјесеца
„А Секулу нигда за вијека.“
И умрије жалосна му мајка!
Лијепо га Јанко сахранио
На Косову пољу широкоме.
Срдит Јанко на ноге скочио
А срдито на војводе викну:
„За крст часни и вјеру хришћанску!
„Удри врага нек му није трага.“
Ударише како соколови
Рашћераше по Косову Турке,
Оћераше бијелу Стамболу,
Па се Јанко с војском повратио,
У Србију земљу долазио,
Царство држа за двадест година,
Све на сабљи с Турцим' војујући,
Кад двадеста настала година,
Турци силну војску изведоше
И с Јанком се туди ударише,
Бој су били читав дан бијели,
А кад друго јутро освануло
Силне Турке Јанко поћерао
На близу их оставит' нећеде
Већ их гони мору дебеломе,
Преко мора нагонио Турке,
Прећера их Шами и Медини,
Пак потеже топузину тешку,
Топуз баца у дубоко море
И овако Јанко проговора:
„Једа Бог да, и сви светитељи!
„Кад мој топуз из мора исплива,
„Онда Турци море пребродили,
„У земљу се нашу повратили
„И царство нам опет освојили.“
Отален се Јанко повратио,
А кад био на градску капију,
Кад му топуз виси о чивији,
Из топуза слана вода капље.
Онда Јанко јадан проговара:
„Браћо моја, Срби витезови!
„Ми моремо и коњи нам могу,
„Ал' залуду кад нам Бог не даде,
„Ово наши стари погрјешили,
„А млађима ваља окајати,
„Турцима се ваља поклонити,
„Све им дати што год заискају
„До времена нашега бољега;
„Виш' од Срба помоћи немамо,
„Који би нам други помогнуо,
„Да Турчина опет уплашимо 385
„И да наше царство подигнемо?“
На то Јанку одговора нема,
Па се онда војска растанула,
Сваки оде завичају своме.
Тадај Турчин царством завладао: 390
Са државом пара Костантина
И државом српског цар-Лазара;
Како тадај, тако и данаске,
По земљи се нашој Турци бане,
Сјеротињу и бију и даве. 395
