Смрт Бановића Иве

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


5

Смрт Бановића Иве

(Из Сарајева)

Дворбу двори Бановићу Иво
У онога краља од Крајине,
Дворио га девет годин' дана,
Издворио дворе и тимаре,
Издворио коње и соколе,
Издворио благо готовину;
Ал' то Иви ништа мило није,
Веће шћаше издворит' му шћерцу,
Ал' му шћери издворит' не море.
Онда Иво Мари говорио:
„А Марушо, лијепа ђевојко!
„Дворих краља девет годин' дана
„И издворих дворе и тимаре
„И остало благо готовину;
„Ал' то мени ништа није мило,
„Кад ја тебе издворит' не могох:
„Ја ћу продат' дворе и тимаре
„И продаћу коње и соколе,
„Сасипаћу благо у ћемере,
„Ја ћу ићи с главом по свијету,
„Свуд ћу ићи, тебе ћу жалити.“
Говорила племенита Мара:
„А бора ти, Бановићу Иво!
„Не мој јунак ићи по свијету,
„Већ ти хајде тамо у магазе,
„Па ти узми кићену буклију.
„Наточи је вина црвенога,
„Док ја скувам бијеле колаче,
„Па ти хајде у земљу Русију
„Мом амиџи краљу Алексији,
„Те ми проси дилбер-Анђелију,
„Од мене је и виша и љепша.“
То је Иво Мару послушао,
Пак он оде доље у магазу,
Те узима кићену буклију,
Наточи је вина црвенога,
Док му Мара покува колаче.
Лијепо се Иво опремио,
Па појаха коња великога
И он оде у земљу Русију,
У Русију краљу Алексију.
Кад је дош'о краљу русијскоме,
Запроси му дилбер-Анђелију,
Иво проси а краљ му је даје,
Пак је њему краље говорио:
„А мој зете, Иво Бановићу!
„Ти покупи хиљаду сватова,
„А све коње вране не коване,
„Не коване, јако поткoвaнe,
„А јунаке младе не жењене,
„Не жењене и скоро жењене.“
Отле пође Иво своме двору,
Он сакупи хиљаду сватова,
Све јунаке младе не жењене,
Не жењене и скоро жењене
А и коње јако потковане.
Кад је Иво свате сакупио,
Он изиђе на високу кулу,
Те облачи ђузел-одијело,
Најнапријед свилену кошуљу,
На кошуљу кадифли џечерму,
На џечерму зелену доламу,
На долами троје токе златне,
А на ноге ал-чохе чакшире,
Више му је под кољеном злата,
Него саје чохе на кољену,
А на главу калпак и челенке,
За калпаком девет челенака
И десето крило оковано
И оно се на бурму окреће,
Те му лице заклања од сунца
И од сунца и од плаха вјетра.
Кад се Иво тако опремио,
Он силази на мермер-авлију,
Па изведе вранца од мејдана,
Лијепо га Иво опремио,
Оседла га седлом сребрнијем,
Заузда га уздом позлаћеном,
Притeже му четири колана,
А и пету ибришим-каницу,
Па посједе вранца од мејдана
И поведе кићене сватове,
Испред двора Маруше ђевојке.
Али Мара на ћошку сјеђаше,
На крилу јој ђерђеф од биљура,
Кад је Мара Иву сагледала,
Од себе је ђерђеф отурила,
Четири му ноге подломила
Па полеће низ високу кулу,
Она зове своју милу мајку:
„К мени, к мени, моја мила мајко!
„Да ти видиш Иву Бановића,
„Баш бих рекла и бих се заклела,
„Да га љепшег у свијету нема.“
Њојзи мајка охоло говори:
„Цркни, цркни, моја ћери драга!
„Ја те не дам њему за љубовцу.“
Кад то зачу племенита Мара,
Она иде у своју одају,
Па је своје рухо преложила: 100
„Тавни, тавни, пусто рухо моје!
„Ко ће моје у земљици лице.“
Она нађе свилена гајтана,
Па отиђе у зелену башчу,
Објеси се о жутој наранчи, 105
Да јој мајка за то и не знаде.
Кад је сунце за планине пало,
Док ето ти браће Марушине,
Они иду из лова јуначког,
Кад су браћа близу двора дошла, 110
Међу собом они говораху:
„Боже мили, чуда великога
„Што нам сестре нема у сретање?
„Јали нам се сестра разбољела,
„Јали се је љуто окарила, 115
„За ђидијом Бановићем Ивом.“
Док се њима очи омакоше,
Погледаше у зелену башћу,
Угледаше Мару на наранчи,
Полећеше у зелену башћу, - 120
Пресјекоше свилене гајтане,
Мртва Мара у травицу паде,
Лијепо је браћа ожалипе,
Ожалише, па је опремише,
Однесоше друму широкоме, 125
Покрај друма Мару укопаше,
Крај гроба јој воду навратише,
Покрај воде ружу посадише.
Кад је било сутра око по дне,
Кад је Иво покрај гроба био, 130
Он је добра коња уставио:
„Стан'те мало, драга браћо моја!
„Ови гробак скоро не бијаше.
„Овђе лежи Маруша ђевојка,
„Сад ћу за њом јунак умријети; 135
„Лијепо ме, браћо, укопајте,
„Покрај Маре лијепе ђевојке,
„Па вратите моју заручницу
„У Русију краљу Алексију.“
То изусти а душу испусти. 140
Сва су браћа њега послушала,
Па лијепо Иву сахранише,
Покрај Маре лијепе ђевојке;
Повратише Анђелију младу
У Русију краљу Алексију. 145
Жалио га краљу и краљица,
А највише лијепа ђевојка.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 621-625.