Ја обиђе земље н градове
Све на своме коњу крилатоме.
Ниђе мене глава не забоље,
Већ у двору на мајчину крилу.
Није м’ жао што ћу умријети,
Већ ми ј’ жао коња крилатога,
Па још не знам ком' би г' оставио!
Ако би га љуби оставио:
Љуба ј' млада, она би с' удала,
Други би се с коњем поносио;
Ако би га мајци оставио:
Мајка ј' стара, она ће умр'јети;
Ван да би га сеји оставио:
Сеја ми је јако жаловита,
Па кад би га на воду надвела
Сузама би воду замутила; —
Ако би га брату оставио:
Водио б' га на доње пазаре,
И ц'јенио и што није вр'један.
— Ајде доре, нек то носи море!...
↑(Ове пјесме прибиљежио је поп Лука Мандић на Меминској, а „припјев" овај млађи људи додају каковој пјесми. Он не знаде ништа што то каже. Ово ће бити врста пословскога језика н гласови какове музике ваљда.)
