Смахо буљубаша и Секула Никола
Пију вино јунаци хајдуци,
У ономе пољу Дуго-пољу;
Код онога Осмина камена.
Уз камен су плећа прислонили,
О камену јарак[1] објесили, 5
Око себе стражу поставили:
С' десне стране Кукића Гајана,
А до њега Старчевића Арсу,
А до Арсе, Петровића Пану;
А с’ лијеве Секула Никола. 10
— Кличе вила V Мплице планине,
Па дозива Секулу Николу:
„Што си сио Секула Никола!?
„Што си сио, и вино испијаш;
„Вино ти се на ране излило, 15
„А ракија на бијело лице.
„Ето на те турскијех стражара,
„И пред њима Смахо буљубаша,
„Који иште русу главу твоју,
„И све равно поље Дуго-поље.“ 20
— Кад то зачу Секула Никола,
Итро скочн ко да се помами.
Па узима шарену торбицу,
За њу меће диван-кабаннцу,
И узима пушку Мљетачкињу,[2] 25
Која но је у Мљецим’ кована,
Два ковача и два помагача.
Једни кују, други позлаћују,
Трећи мећу шаре свакојаке.
На пушци је тридесет тулија, 30
И тридесет драги каменова;
Кад јој рекнеш, сама се натегне,
Кад јој рекнеш, сама ватру даје.
У то вр’јеме буљубаша дође;
Један другом пушку окренуо, 35
Обојнца лоше среће били,
Обојица рана допадоше.
Смајо паде, па се и подиже,
Нико паде, преко јеле — кладе.
Кад то виђе Старчевићу Арсо, 40
Он повади мача зеленога,
Па Смахину осијече главу,
Још му Туре усправке стајало.
То је било моја браћо драга,
На тромеђи трију царевина; 45
Далматинске, турске и аустријске,
С’ прам долова, Црннје Потока.
Прим’те браћо, пјесму за истину,
Нек прошлости никада не мину.
Забиљежио: Остоја С. Ерцег
