Слепи деспот/9

Девета појава

Девета појава

ЈЕЛЕНА и ЈЕЛАЧА

ЈЕЛЕНА
(мирно)
Све је свршено.
ЈЕЛАЧА
Још црно носим,
Свеж гроб свог оца сузама росим,
А ти то мислиш! О, шта би хтела?
Сам народ ће ти проклети дела.
ЈЕЛЕНА
То је за народ.
ЈЕЛАЧА
То? Није, није.
Казни ме љуто ако сам крива,
Зар иало бол ми срце разрива?
Смилуј се! Јаох, срце ми бије.
ЈЕЛЕНА
То мора бити.
ЈЕЛАЧА
Зар смрт ми желиш?
Мене свак мрзи, па зар и ТИ?
Сви плачу, ти би да се веселиш.
Од зла једнога ти ствараш три!
Чуј, он ме мрзи, ја сам то чула;
Због круне он мене само хоће.
За мене рече та гадна хуља:
»У златној корпи црвљиво воће!«
Ја нисам лепа, слаба сам, сетна,
Знам за јад само. Детињство моје
Не памти дане пролећа цветна,
Но смрт које се сви срећни боје.
Смрт сам већ сама. Најгоре дане
Што икада беху, мој живот памти,
Књиге живота црне се стране,
Чије страхоте причати знам ти.
Последње дане деспота стара. . .
Зар то да причам? О, даље с тим,
Кад земља беше гомила жара,
А народ жртва спаљена њим!
Смрт деспотова! Срце се пара!
Бадњи дан беше, свак Божић чека,
Снег са фијуком сметове ствара,
У дворишту се повила смрека,
И у мртвилу земља је цела
Чекала Божић, а преко равни
Јецаху тужне песме опела,
Јер Ђурђа гроб је сакрио тамни.
Напољу фијук, снег, поноћ, мрак,
А болно срце с тугом се сећа
Времена кад нас служаше срећа,
А народ беше слободан, јак.
Ох, ја то не знам, то песма каже. . .
. . .Трећи дан беше цветнога маја
А нове беде гроб нови траже.
Јерина оде пред врата раја.
.. .Снег јануарски, гроб жртву чека.
Плач, тамњан, покров, ноћ, звона јече,
Калуђер чита, сви ћуте, клече;
Ашова тупа чује се јека.
Сахраниће га. Цича. Тишина.
Мог оца сакри гробна тишина!
ЈЕЛЕНА
(Види се да је замишљена, занета својим стварима. За време јелачиног говора није на њу обраћала нимало никакве пажње. Као да наставља почету реченицу)
Свршено је с тим.
ЈЕЛАЧА
(продужава говор)
Сама сам сад,
Да слушам јаук, да гледам јад.
У бури биљка рñаво клија;
Кроз облак сунце суморно сија.
ЈЕЛЕНА
Ту жртву. . .
ЈЕЛАЧА
(прене се)
Мајко!
ЈЕЛЕНА
Свршено је. . .
ЈЕЛАЧА
Не!
ЈЕЛЕНА
Зар се кћи мајци противит' сме?
ЈЕЛАЧА
Тешко том ком се повлаñује све!
ЈЕЛЕНА
Шта велиш ти?
ЈЕЛАЧА
Милости мени,
Од суза ми се око црвени. . .
ЈЕЛЕНА
(Пресече је погледом.)
ЈЕЛАЧА
(Сломљена, гледа болно у Јелену, скоро вапијући)
Кад краљ причаше са својим сином,
Кћер Фрање Сфорца кад назва крином,
Причаше о њој читаве бајке,
Хвалећи мудрост њене мајке,
Миланске дворе, чедност девојке.
А затим рече, дужност га зове
Да се одрече оне лепојке,
Да мене својом снахом назове,
Син краља, рече, чезне за њоме,
А мене мрзи. Чух речи гласне.
Ја мрзим сина Степана Томе,
То момче жељно љубави страсне.
Ох, зар ће срећан наш жикот бити?
Из сумрака ме гони у таму.
Оставиће ме презрену, саму;
Док другу љуби — сузе ћу пити!
ЈЕЛЕНА
Зар такве речи? Није те срам.
Најсветлији је љубави храм,
У коме лежи божански плам! . . .