Слепи деспот/14

Четрнаеста појава

Четрнаеста појава

ЈЕЛЕНА и ПРЕЂАШЊИ

Јелена улази праћена пажевима. Сви заузимају места. Она седа на престо. Кад спази Стефана, намршти се. Она се диже. — Сви стоје сем Стефана.
ЈЕЛЕНА
Господо, сабор што отварам сад
Има да реши значајне ствари:
Или да земљу махне бол и јад,
Или да буде онај режим стари.
Ваша је дужност велика и света,
У вашој руци замршен је чвор,
Да се он реши и сазват је збор.
Заплети силни, источњачке замке,
Све то већ давно свој разрешај чека.
Но спасти земљу, да ни једне сламке
С тла не нестане, да мачева звека
Не пролама поља — то је дужност ваша.
Веће је држано и ви, мислим, знате
Да је ту намера изнесена наша,
На вама је сада да глас за то дате.
Али пре свег тога друга ствар нас зове,
Да за тренут ствари напустимо ове,
Суñење кривцима!
(Седне. — Сви седе.)
(Ратковићу)
Кнеже!
РАТКОВИЋ
(десно)
Анђеловић!
(Анђеловића сломљена и окована доводе. — Стефан је немиран.)
РАТКОВИЋ
(чита)
Наш двор саслушав поднете тужбе,
Анñеловића тад лиши службе:
Одузима му саветну власт.
У тамничком га држаше мраку
Докле одбрану не преда јаку
Да укаљану опере част.
Записник већа овако гласи:
У договору с турским султаном
И братом кога везирство краси
А благословљен турским именом,
У договору са људством града
Што се султану предати хтело
Да Смедеревом Цариград влада,
У предузеће загази смело,
Он Анñеловић! И његов брат
Кад с турском војском у сам град ступи,
Кад му помамни зарза хат,
Народ се силан на тргу скупи
Да господару пожели срећу,
Но везиру је све било мало,
Он је тражио славу још већу:
»Зар кубе с цркве још није пало?
Заставе српске, зар се још вију?
Попови њини још службу служе,
Место у избе сви да се крију?
Зар крст и месец да се удруже?
Рушите српско!« Везир то збори,
Народ га гледну, скамењен, блед.
»Освета!« страшна реч се захори
И на њих народ своју просу јед
И војске турске паде ред по ред.
Случај је један спасао нас.
Њине су чете све разбијене,
Од крви им се прса црвене,
А човек чији слушаху глас,
Највећи кривац, пред нама је сад.
СТЕФАН
(пошто је завладала мртва тишина)
Лаж!
РАТКОВИЋ
(брзо наставља)
Његовој сирти сав је народ рад.
У име њега, дворског већа моћ
Шаље зликовца у вечиту ноћ:
На смрт!
СТЕФАН
Ви кривци...
РАТКОВИЋ
Прима ли се то?
СИЛАЂИЈА, СТЕПАН ТОМА и ТОМАШЕВИЋ
(један за другим)
Прима.
ВЛАСТЕЛА ИЗ СРБИЈЕ
(лењо)
Прима.
(Уопште ово примање је неодреñено, да више личи на одбијање но на примање.)
МАРКО
Сабор прима то,
Мачем из земље рашчистите зло!
(Анђеловића изводе.)
ЈЕЛЕНА
Анñеловића сва добра и чин
Војводи Марку предајмо ми,
Титулу нек од оца прима син,
Војвода Марко, први кнез сте ви.
МАРКО
Дубоко тронут премногим даром
За мало дела што учиних ја,
Моја је душа препуњена жаром
Да крв и кости за ваш престо да.
РАТКОВИЋ
Веће је своју одлуку дало,
Прима понуду босанског краља
Степана Томе. Син му се Степан
Жени кнегињом српских земаља.
Кнегињици ће у мираз дати
Сабор све земље деспотске круне;
По Ускрсу ће се скупити свати
Младенце да на верност закуне
Црква Христова.
СТЕФАН
(дижући се)
Шта чух, шта веле?
(Пада поново у наслоњачу.)
РАТКОВИЋ
Тим су с' ове ствари расплеле,
Што су од Босне раздвајале нас,
А то уједно и Српству је спас.
СИЛАЂИЈА
У договору с кралзем Матијом
Деспотица је град нам предала,
Да га од Турске заштитимо ми.
Али краљ, жељан већ једном мира,
Решење које Босна избира
А одобрише у Српству сви,
(Стефан се буни.)
Благосиља вам ту везу плодну,
Маслинову вам гранчицу шаље
Желећи да мир што Ускрс носи
У вашој земљи буде и даље.
Град вам се враћа без сваког спора.
РАТКОВИЋ
То сабор прима без даљњег збора.
ЈЕЛЕНА
На православну Велику среду
Склапа се веза што срећу носи;
Нити ког вреñа нити се коси
С споменом славним на главу седу
Што српску некад носаше круну.
СТЕФАН
(болно, увреñено и уморно)
Не вређај оне кости што труну!
РАДОЈЕВИЋ
У име земље мога владара,
Јављам да народ песмом вас слави,
Срећан што веза онда се ствара
Кад зла коб прети дом да му смлави.
РАТКОВИЋ
О овој ствари питасмо људе
Што другим оком на све то гледе,
И они лепо о томе суде,
Велике пажње очи им вреде.
(Даје знак десно.)