Сласт у болу
Пекао ме је пожар твоје косе,
А тело хладно, младо и без крета
Одмарало се у миру, што се
Вио из једног модрог, дивљег, цвета.
У твоме оку зелен сјај се мрзне,
Укочен слуша вечност како хуји;
И кад ми поглед у тај амбис дрзне,
Самртна језа кроз срж ми заструји.
У новој реци твој дах тад ме крсти,
Пољубац смртни чулност сву ми здрозга.
И док ми очи стежу твоји прсти,
Живчан ми пијук дроби део мозга.
Смрзнута вољом крв бива све тиша
И ноћ док трне љубичасто ведра
Побожних пада пољубаца киша
На твоја лепа и мраморна недра.
...Јутро нам опет пружа младе снове,
Но у оку нам не сја искра стара,
Јер преживесмо чудне ноћи ове
Читав век сласти што се болом ствара.
(1914)
