Слава Ђура Смедеревца

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Слава Ђура Смедеревца

(Из Херцеговине)

Славу слави Смедеревац Ђуро
У лијепо од године доба
У прољеће кад цвати цвијеће,
Славу слави светога Ђорђија,
Саставио доста Србадије, 5
Поставио сваке ђаконије
И медена вина и ракије;
Пак да видиш чуда великога,
Кад освану светитељ Ђорђије,
Позлаћену софру поставише, 10
Пак почеше хладно пити вино,
Помињати Бога истинога,
Мила Бога и светог Ђорђију.
Док ево ти једне сератлије,
По имену Џидовине Неда, 15
Кад долeће до Ђурове куле,
Продире се са коња дорина:
„Копиљане, Смедеревац Ђуро!
„Јеси л' дома на бијелој кули,
„Изиђи ми, прихвати парипа.“ 20
А то Ђуру мило не бијаше,
Ал' му друга бити не могаше,
Пак му сиђе, прихвати парипа,
Одведе га у топле подруме,
Оде Туре на бијелу кулу, 25
Па засједе за пуну трпезу,
Сви му гости на ноге скочили,
Док Турету мјесто направили,
Па завика Смедеревац Ђуру:
„Служи море вино и ракију!“ 30
Свијем Ђуро по реду служаше,
По најприје Џидовини Неду,
Недо пије, ништа не говори;
Кад другоме коме чаша дође,
Што уз чашу здравити ваљаде, 35
То никакву зборити не даде,
Ни спомињат' Бога истинога,
Мила Бога ни светог Ђорђија,
Ни лијепо домаћинско здравље.
То је Ђуру врло жао било, 40
Па изиђе у другу одају,
Те дозивље своју вјерну љубу:
„О Јерино, моја вјерна љубо!
„Дај ти узми златну купу вина
„Замеђена и зашећерена, 45
„Пак однеси друму зеленоме
„Те причекај каква намјерника,
„Не би л' кога срећа нанијела,
„Јал' намјера кога намјерила
„Од Србина и крви јуначке, 50
„Те му подај златан пехар пива,
„Нек попије и нека напије;
„Замоли се њему уз кољено
„И кажи му да је за невољу,
„Све му кажи што је и како је, 55
„Нек помене Бога истинога,
„Мила Бога и светог Ђорђију
„И лијепо домаћинско здравље,
„Нека знамо да смо прославили.“
А кад дочу Ђурова Јерина, 60
Од земљице на ноге ђипила,
Па прихвати златну купу вина
Замеђену и зашећерену,
Која држи четрнаест ока,
Па однесе друму зеленоме, 65
Она сједе на зелену траву,
Прекри купу срмајли јаглуком,
Па украј ње сузе пролијева,
Објема се рукам' поднимила,
Ша погледа на четири стране, 70
А моли се Богу истиноме,
Да јој Бог да добра намјерника,
Да му даде златан пехар пива,
Да помене Бога истинога,
Мила Бога и светог Ђорђију 75
И лијепо домаћинско здравље,
Нека знаде, да је прославила
И божију славу поменула.
Док јој Бог да и срећа од Бога,
Те се прамен магле заподио, 80
А из магле јунак исходио.
Није магла од облака била,
Већ од паре коња и јунака,
Колико је коњу притужио,
Поред њега издигнуо главу, 85
Пак зинуо као горски вуче,
Преко њега пјене сијевају,
Вранцу коњу на сапи падају,
Колико је коња ознојио,
Од вранчића ђога направио, 90
Бе какав је вранац од мејдана,
Да савијеш дивaн-кабаницу,
Не би њему чељуп затиснула,
Пропиње се небу под облаке;
Познава га Ђурова Јерина, 95
Познаваше, познат' не могаше,
Нит” познаде коња, ни јунака,
Док он до ње доћера вранчића,
Како паде, божју помоћ даде,
А Јерина прихватила здравље, 100
Испред њега на ноге скочила.
Проговара Љутица Богдане:
„О Јерино Смедеревца Ђура!
„Што ти сједиш код друма зелена?
„Каква ти је мука и невоља, 105
„Те прољеваш сузе низ образе?“
Проговара Ђурова Јерина:
„Богом, брате, незнан јунак добар!
„Ти застави бијесна вранчића,
„Да ти речем двије лакрдије.“ 110
А кад дочу Љутица Богдане,
Он под собом узапти вранчића,
Па говори Ђуровој Јерини:
„Збори боље, какве имаш воље,
„Јер се вранац заштити не даде, 115
„Прилика је, биће ратовања.“
А кад дочу Ђурова Јерина,
Поклања се до земљице црне,
Приступи му руци и кољену,
Па овако њему проговара: 120
„Богом, брате, незнан јунак добар!
„Стани часом са коњем вранчићем,
„Јер је мени за невољу љуту!
„У мојега славна господара,
„Господара Смедеревац-Ђура, 125
„Крсно нам се име догодило,
„Крсно име светитељ Ђорђије,
„Саставили доста Србадије,
„Добавили вина и ракије
„И остале сваке ђаконије, 130
„Да милога Бога поменемо,
„Мила Бога и светог Ђорђија
„И лијепо домаћинско здравље,
„Ал' залуду, вајде не имаде;
„Враг донесе и несрећа црна, 135
„Поглавицу царева јунака,
„По имену Џидовина Неду,
„Вишњу славу поменут' не даде,
„Мила Бога ни светог Ђорђија,
„Ни лијепо домаћинско здравље, 140
„Готово је госте рашћерати;
„Већ је мене опремио Ђуро,
„Да ја идем друму зеленоме
„И понесем златну купу пива,
„Не би л' Бог до каква намјерника, 145
„Не би ли га срећа донијела,
„Да прихвати златну купу пива,
„Да помене Бога истинога,
„Мила Бога и светог Ђорђију
„И лијепо домаћинско здравље. 150
„Нека знамо, да смо прославили.“
Даде купу Љутици Богдану,
Даде купу, пољуби му руку,
А не зна га ко је ни како је.
Када Богдан разумjе бесједу, 155
Узе купу на бијеле руке,
Шопи купу, не рече ријечи,
Сјем што вели: „помози ми Боже!“
Све то гледа Ђурова Јерина,
Сузе лије, те је говорила: 160
„Боже мили, на свему ти хвала!
„Каква нас је притисла авала,
„Сама сам се том чуду чудила,
„Каква ли нас достиже судбина,
„Те ни свеца поменути не ће, 165
„Крсно име светога Ђорђија.“
И још нешто говорити шћаше,
Силан Србин слушати не шћаше,
Но покрај ње проћера парипа,
Мало гони друмом зеленијем, 170
Пак на чарку окрену парипа,
Окрену га с десна на лијево,
До бијела Смедерева града,
Право гони до Ђурине куле.
Кад уз поље наћера парипа, 175
Извија га небу под облаке,
На глави му калпак поиграва,
Низ бедрицу позвекује ћорда,
На прсима токе жуберкају,
А Богдан их руком притискује, 180
А над очи калпак натискује,
Испод њега погледује вучки,
Док све поље пријеђе хајдучки,
Право дође до Ђурове куле.
Гледа њега Смедеревац Ђуро, 185
Како виђе, одмах га познаде.
Кад доћера под Ђурину кулу,
Под кулом је коња заставио,
Пак завика иза свега гласа:
„Домаћине, Смедеревац Ђуро! 190
„Јеси ли се дома догодио,
„Своме свецу славу пригодио?“
A Ђуро га једва дочекао,
Хитро спаде низ бијелу кулу,
Па са главе капу укинуо, 195
Под Богданом коња прихватио,
Богдан Ђуру божју помоћ даје,
A Ђуро му прихватио здравље,
Пак он њему добродошлу даје,
Руке шире, у лица се љубе, 200
За јуначко шитају се здравље,
И млађи му коња прихватише,
Те окрећу десно и лијево.
Проговара Смедеревац Ђуро:
„Сједи, побро, на мермер-авлију, 205
„Да се овђе напијемо пива,
„Сад не иди на бијелу кулу;
„Горе имам једног зулумћара,
„Зулумћара Џидовину Неда,
„Госте ми је резил учинио 210
„И празнику славу порушио,
„И тебе ће резил учинити,
„Не ће ли га однијети врази.“
Још му нешто говорити шћаше,
Силан Србин слупати не шћаше, 215
Но ето га уз бијелу кулу,
Како паде у шикли одају,
Свијем Србим' Божју помоћ даје,
По реду му прихватише здравље,
Сва му браћа на ноге скочише, - 220
Међу собом мјесто направише,
Од Турчина даље одлучише,
Ал' он мјеста до другога не ће,
Него њему сједе уз кољено,
То Турчину мило не бијаше, 225
Али друга бити не могаше.
Проговара Љутица Богдане:
„Домаћине, Смедеревац Ђуро-!
„Донеси нам замеђена пива,
„Да пијемо, па да запјевамо.“ 230
То донесе Смедеревац Ђуро,
Па Турчину прије покучио,
Турчин пружи обадвије руке,
Ал' му Богдан прихватит' не даде,
Нег” је себи прихвати у руке, 235
И овако њима проговара:
„Наша слава а наша долија,
„Свијем ћу вам бити доли-баша.“
Пак уз чашу српски напијаше
И на десну страну наздрављаше, 240
По имену патриашу старом:
„Здрав ми буди, моја брадо златна!
„Да пијемо, да се веселимо!“
Проговара Џидовина Недо:
„Попиј чашу, Љутица Богдане, 245
„Попиј чашу, не помињи славу!
„Ако скочим од земље на ноге,
„Посјећ' ћу ти са рамена главу,
„Ђе се ставим, ја славе не славим,
„Ни вама је славити не дадем.“ 250
За то Богдан хаје ал' не хаје,
Како коме долази по реду,
Сваки пије и не проговара,
Ко би стио, тако не би смио
Од Турчина Џидовине Неда, 255
Осим један Љутица Богдане.
Опет чаша до Богдана дође,
Он различно опет разговара,
Међу браћом славу поговара.
А Турчин му љуто проговара: 260
„Море, влаше, Љутица Богдане!
„Попиј чашу не помињи славу.“
За то Богдан хаје ал' не хаје.
Опет чаша по дружини пође.
Сваки пије ништа не говори, 265
Ко би стио тако не би смио.
Трећа чаша до Богдана дође,
Богдан капу са главе укида,
Па помиње пресвету тројицу
С Бoгoм милим и светим Ђорђијем, 270
Сва му браћа капе укидоше
Осим један Џидовина Недо,
На њег' Богдан очи исколачи,
„Пак му силе иза себе баци;
„Скини капу, силна потурице!“ 275
А Туре се љуто догодило,
Пак из руке чаше потурише:
„Стани море, Љутица Богдане!
„Сад ће бити славе и мејдана!“
Јамише се по кости јуначке, 280
Златну совру ногам' погазише
И на соври сваку ђаконију,
Поломише сребрне кашике,
Прољевају вино и ракију;
Пак сви гости на ноге скочишe, 285
Побјегоше низ бијелу кулу
И побјеже Смедеревац Ђуро,
А осташе два добра јунака
Све се носе по бијелој кули,
Намјери се ђетић на ђетића 290
Један другом доскочит' не море,
Носише се два пуна сахата,
Док бијеле пјене ударише,
Ударише Љутици Богдану,
А Турчину бјеле и крваве, 295
Док је Богдан гајрет учинио
И живоме срцу притужио,
Те с Турчином о тле ударио,
Пак му свеза наопако руке,
Од лаката, браћо, до ноката, 300
Из ноката црна љева крвца,
Па потеже перна буздована,
Седамнаест удари га пута
Насатице међу лопатице,
Па га узе за ноге јуначке, 305
Одвуче га низ бијелу кулу,
С њим преброји триста басамака,
Док га свуче на мермер-авлију,
Привеза га за коња дорина,
А дорина за свога вранчића, 310
Пак му малу вересију даје:
„Стани мало, Џидовина Недо!
„Док с' одморим и напијем вина,
„Онда ћу ти захмедију платит”,
„Што си до сад учинио љуто, 315
„То нек иде све на твоју душу,
„А одсеље погрјешити не ћеш.“
Пак се врати на бијелу кулу,
Те дозива Смедеревца Ђура:
„Домаћине! донеси ми пива, 320
„Да пијемо, да се веселимо,
„Да Србима славу покажемо
„И свечево име поменемо.“
Саставише госте свеколике,
Сви Богдану приступише руци: 325
„Прости нама, од боја јуначе!
„Проштење ти и код Бога било,
„Бог ти дао и ко те родио
„И међу нас данас догодио,
„Свијем си нам славу пригодио.“ 330
Пак сједоше хладно пити вино,
Вишњу славу Богу учинише,
Међу собом братински чинише,
И рујна се винца накитише.
Кад се Богдан добро накитио 335
И јупачко одморио тело,
Овако је свима говорио:
„С богом, браћо, и на здравље било.
„Да нам Бог да и срећа велика
„Да се опет на здравље видимо.“ 340
Уставља га Смедеревац Ђуро,
Радосно му мољеније даје:
„Сједи, брате, да се напојимо!“
Ал' се Богдан уставит' не шћаше,
Већ од земље на ноге скочио, 345
Пак отиде низ бијелу кулу,
Док оп дође до коња вранчића,
Прихвати га за оба дизгена,
Приведе га бињекташ камену,
Славно рече, посједе вранчића, 350
Оћера га друмом по ћенару
И за њиме одведе дорина,
За дорином Туре привезано,
До Бистрице до воде студене
На Тресету камену ћуприју, 355
Па на ћуприј' устави парипа,
Те разјаха висока вранчића
И Турчину посијече главу,
Растави га на четири трупа,
Па га баци на четири ступа, 360
И главу му на калкалук баци,
Окрену је низ воду Бистрицу,
Нека гледа како тече млава —
Нека гледа народ и хришћанлук,
Таки јунак, ђе је погинуо, 365
Ко ли му је посjекао главу,
Пак и своју показао славу.
Оде Богдан завичају своме
И одведе дора и вранчића,
И Турчина придоби оружје. 370
Давно било, сад се спомињало!



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 471-482.