Скендербег/32

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

1
◄   9 Дејство пето 2   ►

ДЕЈСТВО ПЕТО

(Предел као у четвртом дејству)

1.

МУРАТ, лежи под шатором и спава; у растојању МЕХМЕД.

Мустафа ступи полако.

МУСТАФА: Како је честитом цару?
МЕХМЕД: Спавао је много мирније; но јучерашња грозница јако га је ислабила.
МУСТАФА: О, кад бих могао, животом бих мојим повратио му здравље и снагу.
МЕХМЕД: Лепо сам му говорио да остави на мене, па да иде кући. Ја сам млад, издржати могу и јед и калабалук рата; али кад неће. Тако су стари људи, тврдоглави, па после други је крив.
МУСТАФА: Његовом здрављу још ће више шкодити ако се са Скендербегом састане.
МЕХМЕД: Говорио сам му и то, и како нисам молио, али залуду. Моје речи падаше као песак, кад ветар дува. Нико не познаје Скендербега као ја, али шта ћеш. Или говорио камену или њему. Па је постао џандрљив, брате. Жао ми је Сабеље.
МУСТАФА: Сабеља мал' нам не погину.
МЕХМЕД: Како?
МУСТАФА: Позвао беше Скендербега на мејдан, као што се цару заверио, али богме да не притрчаше наши у помоћ, оде глава.
МЕХМЕД: Шта, тај покор од нас!
МУСТАФА: Сабеља је наш први војвода, па би гриота била.
МЕХМЕД: Ја хоћу Скендербега на мејдан да позовем; и нек' ми приступи ко у помоћ, па ћу му сам одсећи главу. Част нашу ваља да чувамо!
МУРАТ (дигне се полако, па седне).
МЕХМЕД: Како ти је, падиша?
МУРАТ: Добро, веома добро. Још се није јавио хајдук?
МЕХМЕД: Није.
МУРАТ: Да л' ме и у томе презире?
МЕХМЕД: Хоћеш ли каквих лекова?
МУРАТ: Лекова! Дај ми Кроју да прогутам, па ћу оздравити.
МЕХМЕД: Ти си Скендербега на састанак позвао, но видиш како си слаб, а он опет суров, охол, па те може реч'ма раздражити, те ће ти бити горе. Него пусти, да се ја с њиме разговорим.
МУРАТ: Шта ћеш му казати?
МЕХМЕД: Оно што ми ти наручиш.
МУРАТ: Дијете, и научи се уважавати вољу твога родитеља. Ја сам рекао и на том остаје.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.