Сијено

Мило Јововић

(Превод с талијанског.)

Ој човјече горди, помисли се што си,
Ево како судба с нама обиграва:
На сунчаном зраку и тиханој роси,
Бјех узрасла и ја све до јуче трава.

Китњаста и густа пољану сам крила,
Обасута цв'јећем к'о небо зв'јездано,
Одакле се пчела медом нахранила,
А вјетрац мирис ширио пространо.

А сад на тло исто, гдје добивах хране,
Што ми би кол'јевка а уједно рака,
Покошено стојим и к'о крвца с ране,
Цури с оком течним стабљица ми свака.

Усахнуло лишће, малаксало цв'јеће
Увенуто стоји, живота му није,
Нит се пчела блага на ме сад окреће,
Нит се шарен лептир око мене вије.

Па већ сјутра сухо и у оној боји,
Што зелена није, нит је пожутила,
Од сјеника к стаји биће пути моји,
Ту на јасла марви бићу храна мила.

Овом истом чину подчињен је сваки,
Што га судба редом без промјене носи,
Па ће и твој удес бити једном таки,
С тог човјече горди, помисли се што си.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 8., у Сомбору, 15. априла 1905., стр. 124.