Сијачи
Јутро. Бик риче. Из широке ноздрве
Пара му бије. Одјекују стране.
Златно, кô класје златно када дозре,
Избија сунце, навјешћује дане
Љиљана скорих. Шуме пјесме врела,
И раним пупком пупе голе гране.
Ово су часи великијех дјела:
Широм ораних, замагљених њива
Виде се јаки родитељи села.
Зној им са лица удара и лива,
Полако крачу кô да сваки ступа
Ковчегу светом гдје угодник снива.
Полако крачу. И док магла тупа
Растањује се, и док сунце лије
Радости златне из црвених купа,
Сви машу руком изнад бразда тије' -
И продрти им пешеви рукава
Лепршају се, шуме, кô кад вије
Вјетар у сплету сасушених трава.
Мени се чини: кô да крила склопе
Свијетле птице, и сврх ових глава
Лебде и поју, а из сваке стопе
Радника кротких, робља наших дана,
Ловори, сјајни кô злато кад стопе,
Расту, свију се, па врсима грана
Пољубе црна и знојава чела.
И кô да чујем: како са свих страна
Хорови звоне, и кô суза врела
Свјетлост чудесна полако се слива
По подртијем крововима села.
И сваки сијач кô да виши бива,
Расте, и сваки под крстом се диже
Небу... И на ме, усред ових њива,
Кô раздробљене звијезде, све стиже
И пада сјеме из жуљавих рука;
А озго отац силази све ближе:
Уз пратњу силних и чудесних звука
Ореол сјајни он полаже виш' њих...
И свуд из неба, с врхова и лука,
Звони и звони: "Осана во вовишњих!"...
Сја сунце, златно кô класје кад дозре;
Бик риче испод јела стогодишњих,
И јутро кади димом јаке ноздре...