Сироче (Мита Поповић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сироче
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




        Сироче
            
Са престола од чистога зрака
Гдено нема сена од облака,
Вели господ
Арханђелу свом крилатом слузи:
„Сироче је једно
На подножју мом у вељој тузи.

Овака данка чујем му уздаје,
Свака часка чујем му вапаје;
Болано је,
Сињи терет лежи му на души
А млађано жиће
Из корена давно му се суши.

Ал ја хоћу, да сироче живи.
Красоти му да се свако диви;
Ал ја хоћу,
Да се боник од јада излечи,
Па човечји вас род
На колену пред њиме да клечи.

Живо, слуго, милост ми те прати!
Патника ми за руку ухвати:
Па одведи
Од једнога до другога стана,
До свакога, слуго,
Српског дома тога сиротана.

Народ српски јесте мени мио,
Са правде је млого крви лио;
Ал срчба ми
Нек у невид име њему носи
Ако ми не прими
Сиротана, што милости проси!"

Анђо Срба са неба се сађе,
И сироче кад на земљи нађе
Ухвати га
За ручицу, ко што господ рече,
Па српскима с' њиме
Домовима лагано потече.

Старо, младо, а и лепе селе
На ручице чекају га беле;
Момчадија
Челенке му поклања од злата,
А невесте, љубе
Адиђаре и ђердане с' врата.

Цео народ полети, поврви — — —
Међ првима свак' би да је први,
Да он пружи
Верну руку бедном сиротану
И с' очију мутних
Да убрише сузу њему слану.

Свако знаде шта сироче вреди:
Да је нада у вељој нам беди.
Та сироче,
Што од Срба сад помоћи иште
Мезимче је наше
Народно је наше позориште!

                  * * *

Анђо Срба на крили се вине,
Па се диже у рајске висине.
Господ вели:
„Српски род ми мож' млого да скриви,
Ал с' дочека лепа
Сиротана навек нека живи!"



Извор[уреди]

Песме Мите Поповића 1874-1884, Издање књижаре Ђермекова и Матића, у Земуну 1884, стр.68-70


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.