Боже мили чуда великога!
Кад снег веје о Петрову дану,
Под сваку је завијао јелу,
Сам’ под једну не завија јелу;
Под том јелом троје сирочади, 5
Међу њима на умору мајка;
На умору поделила даре:
Сину Јови коња и оружје,
Ћери Јели кошуљу од злата,
Ћери Смиљи круну позлаћену. 10
Јова пошо на цареву војску,
Јела пошла за Ивана бана,
Смиља пошла у гору зелену,
Гора ју је удомила младу
Удомила две три годинице 15
Корен јела с листа воду пила,
Ал је Смиља на лепоту расла,
Лепша Смиља него горска вила. -
Бан Иване хитар лов ловио
И од лова ништа не улови 20
Већ он нађе сиротицу Смиљу
Па је пита од куда је млада
И како се по имену каже?
Ој Бога ти делијо незнана
Ја у гори нигди никог немам 25
Нит’ ме когод по имену виче;
Ја се зовем горска сиротица.
Бан је узе за десницу руку
Одведе је у дворове беле
Па је даде баници Јелени: 30
Ево теби млађане дадије,
Па је узми нек ти чедо љуља!
А кад стаде уз баницу Смиља
Лепша Смиља нег банова Јела.
То је Јели врло мучно било 35
Јер се боји за свог господара —
Једно јутро уранила Смиља,
П'она љуља чедо у колевци:
Буји паји чедо у колевци,
Па парасти и оцу и мајци 40
И меника младој дадијицн,
Дадијици, мајчиној сестрици.
То слушала Кумрија робиња;
Злобна била лепотици Смиљи
Код госпође јадну облагала: 45
Љуља чедо дадијица млада:
Буји паји чедо у колевци,
Па ти умри и оцу и мајци.
То је Јели врло мучно било,
Јер је Јела и онако гњивна; 50
Она иде у гору зелену
И преврће дрвље и камење
П’она вата присојкиње гује,
Пола чаше нацедила једа,
А кад дошла у дворове беле, 55
Оно пола наточила вина,
Па дозива сиротицу Смиљу:
Чедо моје горска сиротице!
Ти си чедо у горици расла
Можда незнаш што је рујно вино 60
И су чим се лигурђија служи;
Узми чедо неколико капи!
Узе чашу сиротица Смиља,
Узе чашу па се напи вина.
Ал је јадну муке спопадоше, 65
Ожеже је отров у недрима
Па се маши руком за срдашце;
Испаде јој круна из недара.
Диже круну госиођа баница
Гњивно пита сиротицу Смиљу: 70
Кучко једна горска сиротице!
Одкуд теби круна моје Смиље?
Или ти је круну поклонила,
Ил’ си од ње круну преотела?
У мукама Смиља проговара: 75
Ој сестрице банице Јелице!
Нити ми је круну поклонила,
Нити сам је од Смиље отела,
Већ је мени остала од мајке
Када нам је поделила даре 80
На умору под зеленом јелом;
Просте т’ Јело моје муке биле!
То изусти па издану млада.
Над њом Јела јаде јадикује:
Ао Смиљо јединице сејо! 85
Боље да сам очи извадила
Нег што данас ја изгубих душу!
