У Ивана мајка премалена,
Премалена, али премудрена;
Све је ћери за господу дала.
Кад почела женити Ивана:
— О’ш, Иване рода господскога? 5
— Нећу, мајко, рода господскога,
Својим би се родом поносила.
— О’ш, Иване, једину у мајке?
— Нећу, мајко, једину у мајке,
Јединица често болесница; 10
Често јој је на узглављу глава,
А још чешће у устима тава.
— О’ш, Иване, сироту дјевојку?
— ’Оћу, мајко, сироту дјевојку.
Сирота је свачем научила, 15
Јер је туђа научила мајка:
Касно лећи, а рано устати,
Двор помести, воде донијети.
