Гоји мајка до девет сннова,
Раннла их тугом и невољом
Дању и ноћ на преслици туђој,
Свије их је девет поженила,
А кад их је поженила мајка, 5
Тада мајци ђеца говорила:
„О старице, наша мила мајко!
„Ми те више ранит' не можемо,
„Него узми два кленова штапа,
„О рамену просјачку торбицу, 10
„Па ти хајде проснт' по свијету."
Јадна мајка ђецу послушала,
Па отиде проснт' по свијету.
Кад је дошла у гори зеленој,
Сједе стара, те сузе прољева; 15
Њој долеће на коњу делија,
Засја јој се као сунце жарко,
(А то бјеше светитељ Ђорђије)
Па говори старој сиротици:
„Што ти рониш сузе од очију? 20
„Која ти је голема невоља?"
Стара њему по истини каже,
А старици светац говораше:
„Врат' се натраг у двору твојему,
„Дивно ће те ђеца дочекати." 25
Старица се дому повратила,
Кад ли су јој двори позлаћени,
А у двору чудо и кукање:
Девет сина до девет камена,
Девет снаха девет кукавица, 30
Свака мужу над главом кукаше.
Мајка се је јаду досјетила,
Па поклече на гола кољена,
Помоли се Богу и свецима:
„Боже јаки, и сви божји свеци! 35
„Мојој ђеци опростите гр'јехе."
Кад старица Богу се мољаше,
Ту долеће на коњу делија,
Задунуо у девет камена,
Оживљеше до девет синова, 40
Па задуну девет кукавица,
Постадоше девет невјестица.
Сви клекоше на гола кољена,
Ишту мајци и св'ету проштење,
Љубе мајци и ноге и руке, 45
Држаше је као праву мајку,
И ранише до самрти њене.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 156-158.
