Синоћ пођох из Морића хана,
сретох Уму из врућа хамама.
Сретосмо се у сокаку тијесну,
сокак тијесан, а ја момак бијесан
па јој рекох и два и три пута: 5
— Дилбер Умо, уклони се с пута!
Не шћеде се уконити Ума.
А ја одох да покрај ње прођем.
Запеше ми копче од чакшира
за Умине џанфезли димије. 10
Кад се сагех да копче откопчам,
запеше ми бази од сахата
за Умине огре од ђердана.
А кад хтједох да баге откопчам,
смјешаше се брци и солуфи, 15
брци мави, а солуфи врани,
то се двоје подударит’ море!
Бијели ми се зуби омакоше
за грлашце дилбер Умихане;
просуше се огре од ђердана, 20
из грла јој крвцу отворио.
Потражисмо зелену ливаду
те падосмо на зелену траву.
Ђе падосмо, ту и осванусмо!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 655.
