Синоћ мајка Јову оженила

Извор: Викизворник

* * *


Синоћ мајка Јову оженила

Синоћ мајка Јову оженила,
јутрос Јове ситна књига стигла
скоро Јова на војску да иде,
али Јова, ал од Јову глава
Јова тера своју милу браћу: 5
„Ајд’ идете те ме одменете,
да не стављам љубу невенчану
нит венчану нити опроштену.“
Јове браћа потијо говоре:
„Иди, брале, па се и не врни.“ 10
Јова поче коња да си спрема
љуба му се окол коња вије
па говори Јови младожењи:
„Бога тебе, Јово младожењо,
ми се синоћ млади састависмо, 15
састависмо ништа не вревисмо
докле ћу те ја млада чекати.“
Па закити Јову мпадожењу,
закити га уз десна образа:
„Дор ти ружа уз образа цвета, 20
дотле ће те ја млада чекати,
а над почне ружа да ти вене,
ондак ће се млада преудати.“
Седел си је Јова младожења,
Седел си је девет годин дана, 25
Кад наступи десета година,
поче ружа уз образ да вене.
Гњеван Јова по дружиње шета,
њег питује његова дружина:
„Каква ти је голема невоља?“ 30
„Кад ме питаш моје верно друштво,
кад ме питаш право ћу ти кажем,
оставил сам љубу невенчану,
невенчану нити опроштену,
кад сам пошал војску да војујем, 35
закити ме уз десна образа
и овако мене казувала
дор ми ружа уз образа цвета,
дотле ће ме млада и чекати,
а кад почне ружа да ми вене, 40
таг ће ми се млада преудати.
Све до данас ружа је цветала,
а данас ми поче да вењује.“
Таг пуштише Јову младожењу,
пуштише га дома да си иде. 45
Кад је било уз поље широко,
а ето ју бака остарела,
сл'зе рони ливаду пољева,
косу реже, младе шљиве веже.
„Бог помага, бако остарела, 50
каква ти је од бога невоља,
сл’зе рониш ливаду пољеваш?!“
„Кад ме питаш незнани јуначе,
кад ме питаш треба да ти кажем;
имала сам једног сина Јову, 55
њега су ми Турци отерали;
Имала сам једну снају Јелу,
млада га је до данас чекала,
а данас се млада преудава,
ја не могу од жалбе да седим, 60
па излезо проз широко поље
ега би ме јади заминули.
Сина Јову мајка прежалила,
снају Јелу не могу до века.“
Кад отиде Јова младожења, 65
пуна совра кићени сватови,
са сви редом живо-здраво чини,
па говори Јова младожења:
„Ел слободно, куме и старојко,
и остали кићени сватови, 70
ел слободно мало да попевам.“
„Слободно је незнани јуначе,
слободно је па да зашто није.“
Таг започе Јова младожења,
таг започе танко гласовито - 75
више цвили него ли што поје:
„Вила гнездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
кад наступи десета проклета,
она поче гнездо да развија; 80
али долете сив зелен соколе
па јој неда гнездо да развије.“
Тој се сети њему верна љуба,
па истрча горе уз чардаке,
па си зове своју заовицу. 85
„Заовица, Јована сестрице,
данас те је огрејало сунце,
дошал ти је твој братак из војску.“
Она стрча доле низ чардаке,
трипут си је совру прегледала 90
дор је брату лице упознала;
склопи руке брату окол врата,
руке шире у лице се љубе,
један другог за здравје питују.
Таг се сети куме и старојка 95
и остали кићени сватови.
Проговори куме и старојка:
„Бога тебе, Јово младожењо,
ми смо млого благо истрошили
док смо твоју љубав испросили, 100
како ћемо за нашето благо?“
Проговара Јова младожења:
„Стој чекајте, куме и старојко,
лако ћемо ако ли смо људи;
да погледам моју мили сестру 105
дал је сестра мало попристигла,
попристигла сестра за удају.“
Сеја стигла па чак и престигла.
Он им даде своју милу сеју.
Отидоше кићени сватови. 110
Ето иде бака остарела,
тромо гази љуту клетву сеје:
„Кој ће, снахо, мене да пресретне
да ме пита где сам данас била,
где сам била, шта сам работила, 115
снајо Јело, адамско колено!“
Таг искочи њена мила снаја:
„Стој не плачи, моја свекрвице,
данас те је огрејало сунце,
дошал ти је млади синак Јова.“ 120
Таг излази и њен синак Јова,
у руке му златан кондир вина;
руке шире у лице се љубе,
Јово мајку целива у руку.
Узеше се руком испод мишке 125
и отоше на бели дворови.


Певач, место записа и напомена

Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).

Референце

Извор

  • Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 103-104.