Синоћ кроз мрак
Синоћ кроѕ мрак
Кроз мрак је синоћ болесна сета блудила
и у души ми зима застудила;
синоћ се први пут нисам прекрстио,
синоћ сам примио на себе клетву туђу
и туђа ме је жена први пут пољубила.
Јуче смо се, у подне, испред олтара срели;
од истога смо Бога исто просили
и жртве смо исте приносили,
(ал' Оно нисмо хтели, нисмо хтели!...)
Људи су жито косили,
и низали се зрели снопови;
поток је наду и младост и срећу хукао
а на грудима нашим болесна је сета клецала.
Она је, туђа жена, очајнички јецала,
ја сам покајнички јаукао,
ко умрлога Бога црни попови
у подневном, привидном, светлом зраку...
И састали смо се у мраку,
где је синоћ болесна сета блудила,
и она ме, туђа жена, први пут пољубила.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|