Синоћ Иво вечерао с мајком,
Мајка Иви тихо говорила:
„Хајде Иво, да те жени мајка!
Коју ћу ти просити дјевојку?”
„Проси мајко коју теби драго, 5
А да хоћеш љепу Мандалину!”
„Прођ' се Иво љепе Мандалине,
У Манде је чедо под појасом!”
„Чије чедо, моја мила мајко,
Чије чедо, већ твојега Иве!” 10
„Бољу ће ти испросити мајка,
Иза горе, загорску дјевојку.”
„Прос' је мајко, ал' је води за се.”
На силу је испросила мајка,
На силу је свате сакупила. 15
Кад су свати дошли до дјевојке,
Тешко сеје брата намамиле,
Да он иде себи у сватове;
Сватови се кући повратили.
Кад је било вече по вечери, 20
Млади јањци[1] у ложницу легли,
Сједе Иво на меку постељу,
А дјевојка на своје сандуке;
Узе Иво срчали тамбуру,
Уз тамбуру ситно попијева: 25
„Сад ми Манда прву мис'о мисли,
Сад мој Иво распасује драгу;
Није Мандо, није душо, злато,
Жива била и оцу и мајци,
И моја се суђеница звала! 30
Сад ми Манда другу мис'о мисли:
Сад мој Иво грли своју драгу -
Није Мандо, није душо, злато,
Жива била и оцу и мајци,
И моја се суђеница звала! 35
Сад ми Манда трећу мис'о мисли.
Сад мој Иво љуби своју драгу -
Није Мандо, пије душо, злато,
Жива била и оцу и мајци,
И својему жалосноме Иви.” 40
Ђорђе Рајковић, Српске народне песме из Славоније, приредила Славица Гароња-Радованац, Београд: Удружење Срба из Крајине и Хрватске: Књижевно друштво "Свети Сава", 2003., стр. 238-239.
