Синови Ђурђа Смедеревца

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

 0001 Шетала је Ђурђева Јерина
 0002 По својему равну Ђурђевоме,
 0003 С десне банде Гордана ђевојка,
 0004 А с лијеве слуга Милиславе.
 0005 Ма бесједи Ђурова Јерина:
 0006 ”О Гордана, мила шћери моја,
 0007 Да је закон у земљи нашојзи
 0008 Да ђевојке бирају јунаке,
 0009 Којега би, синко, изабрала
 0010 За твојега друга вјенчанога?
 0011 Ето ишту на четири стране –
 0012 С једне стране Отмановић царе,
 0013 Ту би тебе, синко, дивно било,
 0014 У славноме граду Цариграду,
 0015 Звала би се царева царица,
 0016 Али ме страх и бојим се љуто,
 0017 Јер је Турчин, потурчиће ми те,
 0018 Да изиђеш из закона свога;
 0019 С друге стране дужде од Млетака,
 0020 Ту ми тебе, синко, дивно било,
 0021 Али ме страх и бојим се љуто,
 0022 Латинин је, полатиниће те;
 0023 С треће банде Марко за Андријом,
 0024 Ал’ су оно старе ајдучине,
 0025 Често, синко, иду у ајдуке
 0026 И сијеку уоколо Турке,
 0027 Остала би брзо удовица;
 0028 Што те иште Јанко за Секулом,
 0029 Он је лијеп, да му чвора нема,
 0030 Да га љешег нема на свијету,
 0031 Али му је залуду љепота –
 0032 Нека знадеш, мила шћери моја,
 0033 Често иде јунак у планину,
 0034 Пак с вилама имаде љубави,
 0035 Страх је мене и бојим се љуто
 0036 Да те не би, синко, оставио
 0037 Љубећи се с вилам’ на планину;
 0038 И ту би ти, шћерце, дивно било!”
 0039 Ал’ говори Гордана ђевојка:
 0040 ”О Богу ти, моја мила мајко,
 0041 Да је закон у земљи нашојзи
 0042 Да ђевојкае бирају јунаке,
 0043 Ма то, мајко, није никад било,
 0044 А кад би ми и до тогај било
 0045 И да је закон у земљи нашојзи,
 0046 Ја би, моја мајко, изабрала
 0047 Нашу вјерну слугу Милиславу!”
 0048 У то рече Ђурађева Јерина:
 0049 ”У з’о час ти, синко, на ’м пануло,
 0050 Али те је научио бабо,
 0051 Који те је давно обећао?”
 0052 У то рече Мирисава слуга:
 0053 ”Госпођице, Ђурђева Јерино,
 0054 Удаји је, удала је с јадом,
 0055 Све јој млада у прћију дала,
 0056 Све Ђурђево и све Смедерево,
 0057 А најпотел и два своја сина!”
 0058 Кад то зачу Ђурђева Јерина,
 0059 Па уљезе у кулу бијелу,
 0060 Па узимље дивит и артију,
 0061 Па је танку књигу направила,
 0062 Па је шиље граду Цариграду,
 0063 А на руке у Отмановића:
 0064 ”О мој зете, Отмановић’ царе,
 0065 Купи свате, ајде за ђевојку
 0066 У неђељу која прва дође,
 0067 Е ти други препроси ђевојку!”
 0068 Кад је цара књига допанула
 0069 Пет стотина свата сакупио,
 0070 А пред њима Ђуперлић’ везира
 0071 Од простране земље Румелије,
 0072 Он ми носи бијела барјака,
 0073 У барјаку по мјесеца златна.
 0074 А кад до’ше близу Смедерева,
 0075 Видио их Деспотовић Ђуро,
 0076 Па му слуге тако бесједаху:
 0077 ”О, за Бога, драги господаре,
 0078 Чиј’ су оно кићени сватови?”
 0079 А он им је тако бесједио:
 0080 ”Не питајте, моје вјерне слуге,
 0081 Но Јерину, драгу љубу моју,
 0082 Која ме је старца преварила –
 0083 Оно ти је Отмановић царе,
 0084 Водиће ми шћерцу за љубовцу!”
 0085 У та доба ево ти сватова,
 0086 Јерина их дивно дочекала
 0087 И љешијем даром даровала,
 0088 Даде зету, Отмановић’ цару,
 0089 Даде њему од злата кошуљу
 0090 И даде му коња и ђевојку;
 0091 Поведе је стојну Цариграду,
 0092 За то Ђуро ни абера нема.
 0093 То вријеме мало постајало,
 0094 Постајало за годину дана,
 0095 Па ми вели Ђурова Јерина:
 0096 ”О Гргуре, да мој мио синко,
 0097 Оди зови мила брата твога,
 0098 Мила брата, лудога Стефана,
 0099 Да идете сестри у пооде
 0100 У славноме граду Цариграду,
 0101 У свог зета, Отмановић’ цара,
 0102 А ја ћу вас изођести дивно,
 0103 Да будете љевши од свакога!”
 0104 Листо су је ђеца послушала,
 0105 Па им вране коње оседлала
 0106 И даде им јуначко оружје,
 0107 А на главе злаћане клобуке,
 0108 За клобуке дван’ест перјаница,
 0109 Па ми по’ше у Цариград славни,
 0110 У цареве бијеле дворове.
 0111 Ма не на’ше Отмановић’ цара,
 0112 Него бјеше у лов у планину,
 0113 Али на’ше сестру Грдијану.
 0114 Дивно их је млада дочекала,
 0115 Спремила им коње и оружје,
 0116 Брже ђеци софру поставила,
 0117 Посједе их у злаћене столе.
 0118 Кад је вечер о вечери било,
 0119 У то царе из планине дође.
 0120 Далеко га млада угледала
 0121 А јошт ближе млада сусретала;
 0122 Обрну се с десна на лијеву,
 0123 Али ђеца у столу цареву.
 0124 У то рече лудахни Гргуре:
 0125 ”О Бога ти, мила селе моја,
 0126 Је ли м’ово како пристануло
 0127 Сад сједећи у столу цареву?”
 0128 А она му млада говораше:
 0129 ”У з’о час ти, брате, пристануло,
 0130 Ето пред двор Отмановић’ царе!”
 0131 Дивно га је млада дочекала
 0132 И врана му коња примовала;
 0133 Овако му млада бесједила:
 0134 ”Добар дош’о, драги господару,
 0135 Јес’ ли каква лова уловио?”
 0136 А он јој је тако бесједио:
 0137 ”Султанијо, моја љуби драга,
 0138 Малога сам лова уловио!”
 0139 А она му млада бесјеђаше:
 0140 ”О Богу ти, драги господаре,
 0141 Ја сам добра лова уловила,
 0142 Уловила два Ђурова сина,
 0143 Ето ти их за софри господској;
 0144 Ако ли се како не вјерујеш,
 0145 Ти уљези у нове камаре!”
 0146 Он уљезе у нове камаре,
 0147 Ал’ му ђеца у столу сјеђаху.
 0148 Божу им је помоћ називао:
 0149 ”Божа помоћ, два Ђурова сина!
 0150 Што сте ми се, ђецо, одоцнили?”
 0151 Дивно му се ђеца подигоше
 0152 И дивно му мјесто учинише
 0153 И са главе скидају клобуке.
 0154 У то рече млада Гвардијана:
 0155 ”Господаре, Отмановић’ царе,
 0156 Сад доведи крвава џелата,
 0157 Одма, царе, да их изгубимо,
 0158 Јере ће ти царство преузети!”
 0159 У то рече Отмановић царе:
 0160 ”Немој, љуби, за Бога једнога,
 0161 Изгубити два брата рођена,
 0162 Него њима очи извадимо;
 0163 Кад бисмо их овђе изгубили,
 0164 Срамота је и моја и твоја,
 0165 Ово би се чуло по краљевства!”
 0166 Па објема савезаше руке,
 0167 Те им црне очи извадоше,
 0168 Циче ђеца, до неба се чује;
 0169 На пусте их коње узјахаше,
 0170 Справише их преко Румелије.
 0171 А кад тамо у планину до’ше,
 0172 Паде једном клобук на земљици,
 0173 Па Шћепана брата дозиваше:
 0174 ”О, Шћепане, да мој мио брате,
 0175 Ев’ паде ми клобук са главице!
 0176 Ја не жалим златнога клобука,
 0177 Него жалим злане перјанице,
 0178 А не могу, мој брате рођени,
 0179 Од муке ме забољела глава!”
 0180 Шћепан брата дивно разабира:
 0181 ”Остави се, брате, од клобука,
 0182 Не требује ни мене ни тебе,
 0183 Нит’ нам служе златне перјанице!”
 0184 А кад до’ше близу Смедерева,
 0185 Али их коњи пусти заносаху;
 0186 Угледа их Деспотовић Ђуро:
 0187 ”Ево мене до два моја сина!”
 0188 Пак се вранца коња доватио,
 0189 Коња шиба да би их сусрио –
 0190 Он их види, они га не виде.
 0191 Када виђе да очи немају,
 0192 Шњиме пође у своје дворове,
 0193 Пак дозива своју вјену љубу:
 0194 ”Кучко моја, вјерена љубовцо,
 0195 Ти си моју ђецу изгубила!”
 0196 Пак јој свеза руке наопако
 0197 И црне јој очи извадио,
 0198 Па побјеже из двора бијела
 0199 Да не гледа чудо и грдило –
 0200 Шњом ратова девет годин’ дана.