Синови Ђурђа Смедеревца
0001 Шетала је Ђурђева Јерина
0002 По својему равну Ђурђевоме,
0003 С десне банде Гордана ђевојка,
0004 А с лијеве слуга Милиславе.
0005 Ма бесједи Ђурова Јерина:
0006 ”О Гордана, мила шћери моја,
0007 Да је закон у земљи нашојзи
0008 Да ђевојке бирају јунаке,
0009 Којега би, синко, изабрала
0010 За твојега друга вјенчанога?
0011 Ето ишту на четири стране –
0012 С једне стране Отмановић царе,
0013 Ту би тебе, синко, дивно било,
0014 У славноме граду Цариграду,
0015 Звала би се царева царица,
0016 Али ме страх и бојим се љуто,
0017 Јер је Турчин, потурчиће ми те,
0018 Да изиђеш из закона свога;
0019 С друге стране дужде од Млетака,
0020 Ту ми тебе, синко, дивно било,
0021 Али ме страх и бојим се љуто,
0022 Латинин је, полатиниће те;
0023 С треће банде Марко за Андријом,
0024 Ал’ су оно старе ајдучине,
0025 Често, синко, иду у ајдуке
0026 И сијеку уоколо Турке,
0027 Остала би брзо удовица;
0028 Што те иште Јанко за Секулом,
0029 Он је лијеп, да му чвора нема,
0030 Да га љешег нема на свијету,
0031 Али му је залуду љепота –
0032 Нека знадеш, мила шћери моја,
0033 Често иде јунак у планину,
0034 Пак с вилама имаде љубави,
0035 Страх је мене и бојим се љуто
0036 Да те не би, синко, оставио
0037 Љубећи се с вилам’ на планину;
0038 И ту би ти, шћерце, дивно било!”
0039 Ал’ говори Гордана ђевојка:
0040 ”О Богу ти, моја мила мајко,
0041 Да је закон у земљи нашојзи
0042 Да ђевојкае бирају јунаке,
0043 Ма то, мајко, није никад било,
0044 А кад би ми и до тогај било
0045 И да је закон у земљи нашојзи,
0046 Ја би, моја мајко, изабрала
0047 Нашу вјерну слугу Милиславу!”
0048 У то рече Ђурађева Јерина:
0049 ”У з’о час ти, синко, на ’м пануло,
0050 Али те је научио бабо,
0051 Који те је давно обећао?”
0052 У то рече Мирисава слуга:
0053 ”Госпођице, Ђурђева Јерино,
0054 Удаји је, удала је с јадом,
0055 Све јој млада у прћију дала,
0056 Све Ђурђево и све Смедерево,
0057 А најпотел и два своја сина!”
0058 Кад то зачу Ђурђева Јерина,
0059 Па уљезе у кулу бијелу,
0060 Па узимље дивит и артију,
0061 Па је танку књигу направила,
0062 Па је шиље граду Цариграду,
0063 А на руке у Отмановића:
0064 ”О мој зете, Отмановић’ царе,
0065 Купи свате, ајде за ђевојку
0066 У неђељу која прва дође,
0067 Е ти други препроси ђевојку!”
0068 Кад је цара књига допанула
0069 Пет стотина свата сакупио,
0070 А пред њима Ђуперлић’ везира
0071 Од простране земље Румелије,
0072 Он ми носи бијела барјака,
0073 У барјаку по мјесеца златна.
0074 А кад до’ше близу Смедерева,
0075 Видио их Деспотовић Ђуро,
0076 Па му слуге тако бесједаху:
0077 ”О, за Бога, драги господаре,
0078 Чиј’ су оно кићени сватови?”
0079 А он им је тако бесједио:
0080 ”Не питајте, моје вјерне слуге,
0081 Но Јерину, драгу љубу моју,
0082 Која ме је старца преварила –
0083 Оно ти је Отмановић царе,
0084 Водиће ми шћерцу за љубовцу!”
0085 У та доба ево ти сватова,
0086 Јерина их дивно дочекала
0087 И љешијем даром даровала,
0088 Даде зету, Отмановић’ цару,
0089 Даде њему од злата кошуљу
0090 И даде му коња и ђевојку;
0091 Поведе је стојну Цариграду,
0092 За то Ђуро ни абера нема.
0093 То вријеме мало постајало,
0094 Постајало за годину дана,
0095 Па ми вели Ђурова Јерина:
0096 ”О Гргуре, да мој мио синко,
0097 Оди зови мила брата твога,
0098 Мила брата, лудога Стефана,
0099 Да идете сестри у пооде
0100 У славноме граду Цариграду,
0101 У свог зета, Отмановић’ цара,
0102 А ја ћу вас изођести дивно,
0103 Да будете љевши од свакога!”
0104 Листо су је ђеца послушала,
0105 Па им вране коње оседлала
0106 И даде им јуначко оружје,
0107 А на главе злаћане клобуке,
0108 За клобуке дван’ест перјаница,
0109 Па ми по’ше у Цариград славни,
0110 У цареве бијеле дворове.
0111 Ма не на’ше Отмановић’ цара,
0112 Него бјеше у лов у планину,
0113 Али на’ше сестру Грдијану.
0114 Дивно их је млада дочекала,
0115 Спремила им коње и оружје,
0116 Брже ђеци софру поставила,
0117 Посједе их у злаћене столе.
0118 Кад је вечер о вечери било,
0119 У то царе из планине дође.
0120 Далеко га млада угледала
0121 А јошт ближе млада сусретала;
0122 Обрну се с десна на лијеву,
0123 Али ђеца у столу цареву.
0124 У то рече лудахни Гргуре:
0125 ”О Бога ти, мила селе моја,
0126 Је ли м’ово како пристануло
0127 Сад сједећи у столу цареву?”
0128 А она му млада говораше:
0129 ”У з’о час ти, брате, пристануло,
0130 Ето пред двор Отмановић’ царе!”
0131 Дивно га је млада дочекала
0132 И врана му коња примовала;
0133 Овако му млада бесједила:
0134 ”Добар дош’о, драги господару,
0135 Јес’ ли каква лова уловио?”
0136 А он јој је тако бесједио:
0137 ”Султанијо, моја љуби драга,
0138 Малога сам лова уловио!”
0139 А она му млада бесјеђаше:
0140 ”О Богу ти, драги господаре,
0141 Ја сам добра лова уловила,
0142 Уловила два Ђурова сина,
0143 Ето ти их за софри господској;
0144 Ако ли се како не вјерујеш,
0145 Ти уљези у нове камаре!”
0146 Он уљезе у нове камаре,
0147 Ал’ му ђеца у столу сјеђаху.
0148 Божу им је помоћ називао:
0149 ”Божа помоћ, два Ђурова сина!
0150 Што сте ми се, ђецо, одоцнили?”
0151 Дивно му се ђеца подигоше
0152 И дивно му мјесто учинише
0153 И са главе скидају клобуке.
0154 У то рече млада Гвардијана:
0155 ”Господаре, Отмановић’ царе,
0156 Сад доведи крвава џелата,
0157 Одма, царе, да их изгубимо,
0158 Јере ће ти царство преузети!”
0159 У то рече Отмановић царе:
0160 ”Немој, љуби, за Бога једнога,
0161 Изгубити два брата рођена,
0162 Него њима очи извадимо;
0163 Кад бисмо их овђе изгубили,
0164 Срамота је и моја и твоја,
0165 Ово би се чуло по краљевства!”
0166 Па објема савезаше руке,
0167 Те им црне очи извадоше,
0168 Циче ђеца, до неба се чује;
0169 На пусте их коње узјахаше,
0170 Справише их преко Румелије.
0171 А кад тамо у планину до’ше,
0172 Паде једном клобук на земљици,
0173 Па Шћепана брата дозиваше:
0174 ”О, Шћепане, да мој мио брате,
0175 Ев’ паде ми клобук са главице!
0176 Ја не жалим златнога клобука,
0177 Него жалим злане перјанице,
0178 А не могу, мој брате рођени,
0179 Од муке ме забољела глава!”
0180 Шћепан брата дивно разабира:
0181 ”Остави се, брате, од клобука,
0182 Не требује ни мене ни тебе,
0183 Нит’ нам служе златне перјанице!”
0184 А кад до’ше близу Смедерева,
0185 Али их коњи пусти заносаху;
0186 Угледа их Деспотовић Ђуро:
0187 ”Ево мене до два моја сина!”
0188 Пак се вранца коња доватио,
0189 Коња шиба да би их сусрио –
0190 Он их види, они га не виде.
0191 Када виђе да очи немају,
0192 Шњиме пође у своје дворове,
0193 Пак дозива своју вјену љубу:
0194 ”Кучко моја, вјерена љубовцо,
0195 Ти си моју ђецу изгубила!”
0196 Пак јој свеза руке наопако
0197 И црне јој очи извадио,
0198 Па побјеже из двора бијела
0199 Да не гледа чудо и грдило –
0200 Шњом ратова девет годин’ дана.