Синовица попа Милутина

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Од како је свијет постануо,
0002 Није љепши цвијет процватио,
0003 Што је данас на ову годину
0004 У Врањеву више Коклашина
0005 У онога кнеза Радоице
0006 Синовица попа Милутина,
0007 По имену млада Анђелија;
0008 Ал’ ђевојка сирота остала
0009 Иза оца, јер га изгубила,
0010 Пак остла у стрица својега,
0011 По имену попа Милутина.
0012 Бре каква је цура пристанула!
0013 Глас је дала на четири стране,
0014 Те си на њу свати навалили,
0015 Побратиме, са четири краја,
0016 Те ми проси лијепу ђевојку;
0017 Ал’ Анђуша за свате не мари,
0018 Већ свакога она одбијаше.
0019 То се попу веће досадило
0020 Сваки данак свате причекиват’.
0021 Једно јутро попе уранио
0022 И ишет’о пред бијелу кулу,
0023 Пак дозивље своју снаху милу:
0024 „Иконија, мила снахо моја!
0025 „Хоћу теби нешто говорити:
0026 „Ти имадеш шћерцу на удају,
0027 „Снахо моја, младу Анђелију,
0028 „Ето на њу свати навалили,
0029 „Те ју просе са четири стране,
0030 „Све по избор’ бољи од бољега;
0031 „Ал’ залуду, моја снахо мила!
0032 „Она не ће свата ни једнога;
0033 „Већ што ћемо од живота свога?
0034 „Свати нама храну изједоше,
0035 „Сватски коњи зопцу позобаше,
0036 „Ми остасмо, снахо, сиромаси;
0037 „Већ чу ли ме, моја снахо мила!
0038 „Ти отиђи на бијелу кулу,
0039 „Те ти зовни твоју Анђелију,
0040 „Све јој реци, што је и како је,
0041 „Нек с’ удаје, за кога јој драго,
0042 „Ето, снахо, на бијелој кули
0043 „Сада има свата на пробира,
0044 „Све по избор’ од добријех кућа;
0045 „Ти јој свате кажи по имену,
0046 „И л’јепо је у том разуми,
0047 „Нек обере, кога њојзи драго.”
0048 Кад то чула снаха Иконија,
0049 Она оде на бијелу кулу,
0050 Те дозиивље своју милу шћерку:
0051 „Шћери моја, млада Анђелијо!
0052 „Удаји се, моја шћери драга!
0053 „Ето теби свата на пробира
0054 „Све по избор’ бољи од бољега,
0055 „Узми, шћери, кога теби драго;
0056 „Да ти неке по имену кажем:
0057 „Од првих је, мила шћери моја,
0058 „А од Гацка поља широкога,
0059 „Од богате куће Жарковића,
0060 „Ово ти је добар муштерија;
0061 „А друго је теби муштерија
0062 „Од широка поља Невесиња
0063 „И богате куће Ивковића,
0064 „Хајде, шћери Невесињу равну,
0065 „Тамо теби лоше бити не ће;
0066 „И трећега да ти, Анђо, кажем,
0067 „Од Мостара града бијелога
0068 „Од богате куће Петровића,
0069 „Ово ти је добар муштерија;
0070 „Сада узми, кога теби драго.”
0071 Кад је Анђа мајку разумјела,
0072 Анђа мајци тихо одговара:
0073 „А чу ли ме, мила нано моја!
0074 „Што ми кажеш Гацко поље равно
0075 „И богату кућу Жарковића,
0076 „Ја сам чула, ђе говоре људи
0077 „О Гатачком пољу широкоме,
0078 „Око њег’ су велике планине:
0079 „Једно Равно, а друго Чемерно,
0080 „А треће је Голија планина;
0081 „Тамо снијег нигда не престаје,
0082 „Већ све лежи један на другоме;
0083 „Тога свата ево, мати, не ћу.
0084 „Што ми кажеш Невесиње равно
0085 „И богату кућу Ивковића,
0086 „Ја сам чула, ђе говоре људи
0087 „А о томе Невесињу равном,
0088 „Да ту нема никакове цркве:
0089 „Ни тога ти, мајко, свата не ћу:
0090 „Што ми кажеш кућу Петровића
0091 „Од Мостара града бијелога,
0092 „Чула јесам, ђе говоре људи,
0093 „У Мостару граду бијеломе
0094 „Добро стоји кућа Петровића,
0095 „Тамо рађа вино и шеница,
0096 „Око њег’ су цркве манастири:
0097 „Ја ћу поћи ка Мостару граду.”
0098 Кад је мати ријеч саслушала,
0099 Брзо трчи низ бијелу кулу,
0100 Пак ђеверу попу долазила,
0101 Те му каза, што је и како је:
0102 А кад попе снаху разумијо,
0103 Он отиде на бијелу кулу,
0104 Ђено сједе господа сватови,
0105 Па им попе пође говорити:
0106 „О сватови, моја браћо драга!
0107 „Ви се моме двору потудисте
0108 „А просити моју синовицу,
0109 „Фала вама, браћо моја драга!
0110 „На поштењу и на вашем труду,
0111 „Који сте се мени потежили:
0112 „Ево сада, моја браћо драга!
0113 „Анђа узе себи заручника
0114 „По имену Петровић-Стевана
0115 „Од Мостара града бијелога,
0116 „Хоће поћи ка Мостару граду.”
0117 Када свати њега разумјеше,
0118 Тад’ се попу смјерно поклонише,
0119 Још лијепо њему зафалише,
0120 Оде сваки свом бијелу двору,
0121 Сам остаде Петровић Стеване:
0122 Узе јунак лијепу ђевојку,
0123 Па је баца за се на вранчића,
0124 Оде здраво бијелу Мостару:
0125 Када дође двору бијеломе,
0126 Узе Анђу за бијелу руку,
0127 Те је води у бијелу цркву,
0128 И вјенча је себи за љубовцу:
0129 Лијеп пород изродио шњоме:
0130 Двије шћери и четири сина.
0131 Бог сам знаде јели тако било,
0132 А ми, браћо, да се веселимо.