Симпатија и антипатија/12
- II ДЕЈСТВО
- VI
- (Димитрије и пређашњи)
ДИМИТРИЈЕ: Ја сам опет дошо из почитања к вашој господични.
АГНИЦА: Овде си, љубезни Димитрије, о, колико сам те дуго чекала! Сваки минут био ми је година. Опрости, љубезни Димитрије, ја сам тебе увредила, али се нећеш срдити, знајући да сам ја несрећна девојка.
ДОКТОР: Симпатија, антипатија!
АГНИЦА: Љубезни Димитрије, извади тога врапца из џепа, јер је то чиста животиња, извади га и пусти напоље.
ЦРНОКРАВИЋ: Имате ли ви заиста врапца у џепу?
ДОКТОР: Зар би ви посумњали?
ДИМИТРИЈЕ: Један пријатељ замолио ме је, не знам зашто му треба, пак сам га успут понео. (Извади врапца и пусти га)
ЦРНОКРАВИЋ: Е, сад верујем да ћу скоро умрети.
АГНИЦА: Ах, како ми је сада добро! Љубезни Димитрије, немој бити невесео, јер ме то обеспокојава.
ДОКТОР: Само на њу мислите, пак ће јој лакше бити.
АГНИЦА: Очувство небеснога строја, у ком се находим, како ме усхићујеш, у блажена ме одводиш места. Ја сам срећна, пресрећна девојка, јер природа непознаје мрзости.
ДОКТОР (Димитрију): Питајте је, од чега ће сасвим оздравити.
ДИМИТРИЈЕ: Господична, какав лек можемо вам набавити?
АГНИЦА: Лек је, љубезни Димитрије, да се за тебе удам.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта?
ДОКТОР: Јесам ли вам напред казао?
АГНИЦА: Срећом те твојом заклињем, одважи се. Како рекнеш "нећу" таки ћу мртва бити.
ДОКТОР: Не шалите се казати "нећу".
ДИМИТРИЈЕ: Ја је волим и узети, него да ме после савест мучи.
ЦРНОКРАВИЋ: Нипошто! Какве се то комедије играју?
ДОКТОР: Опомените се, господине Црнокравићу...
ЦРНОКРАВИЋ: Бестрага, господине докторе Макаријусу, ви ме немате ни на што опомињати.
ДОКТОР: Ово се тиче живота ваше јединице.
ЦРНОКРАВИЋ: Ја то добро знам.
ДОКТОР: Волите ли, дакле, да вам она умре?
АГНИЦА: Ху! Ху!
ДОКТОР: Чујете ли муке? Грех нека падне на вашу главу.
МАРТА: Ја бих рекла Самуило...
ЦРНОКРАВИЋ: Да допустим, је ли? Да заборавим сву увреду?
ДИМИТРИЈЕ: Господине Црнокравићу, ви дуго памтите обиде, а зна да сам ја оно као дете учинио.
ЦРНОКРАВИЋ: Молим вас, Димитрије, ви сте дошли мојој кћери помоћи и зато не желим да се свађам с вама.
МАРТА: Шта ћемо дакле чинити? Хоћемо ли пустити, да нам дете пропадне?
ДОКТОР: Ако умре, ви ћете бити криви, а не ја!
ЦРНОКРАВИЋ: Ово је за мене искушење.
ТОДА: Слатки господине, и ја вас молим. Може бити, да ће господична и мени опростити. Хоћете ли господична?
АГНИЦА: Тодо, ако се ја удам, звезда ће се искренути, и ти ћеш до месец дана добити младог и доброг мужа.
ТОДА: Видите, господине, пак ће и вама парницу отпустити.
АГНИЦА: Парница ће пасти на доктора Макаријуса.
ДОКТОР: Ја се не бојим парнице, јер за овај посао имам преправљених пилула.
МАРТА: Дакле, Самуило?
ЦРНОКРАВИЋ: Ти си готова?
МАРТА: За љубав детета, шта знам.
ДОКТОР: То је лепо.
ТОДА: Ја видим, и господин хоће.
ЦРНОКРАВИЋ: Кад није другојачије, нека буде, доста ми је жалости, што сам мачку изгубио, да не изгубим и кћер.
АГНИЦА: Ха!
ДОКТОР: Видите, како све чује.
МАРТА: Агнице, ти ћес се удати за Димитрија, сад можеш устати.
АГНИЦА: Ја нећу хтети будна поћи, него ме морате натерати.
ЦРНОКРАВИЋ: Већ за то ћемо лако.
ДОКТОР: Није лако! Докле год не оздрави, мрзиће га као смрт.
АГНИЦА: О блаженство, о блаженство и спокојство душе моје! Сад ћу заспати и никад нећу више пасти у ову болест. (Намести се као да ће спавати)
ДОКТОР: Сад више ништа не чује, нити осећа, шта око ње бива. Почитајеми господине Црнокравићу, ви видите, да сам вам кћер радикално излечио. Препоручујем се!
ЦРНОКРАВИЋ: Слуга сам, господине докторе, ја ћу моју дужност учинити.
ДОКТОР: О томе не сумњам. (Одлази)
ЦРНОКРАВИЋ (за њим)
ТОДА: Идем и ја, дарове да спремим. (Одлази)
АГНИЦА (устане): Ах, слатка мамице!
МАРТА: Но, јеси ли оздравила? Ево ти заручника.
АГНИЦА: Ах!
МАРТА: Немој се затезати, да ти се опет не поврати болест.
АГНИЦА: Мамице, опростите!
МАРТА: Ми смо све заборавили, и то теби за љубав.
АГНИЦА: Ах, ја сам вас преварила.
МАРТА: Како преварила?
АГНИЦА: Ја нисам била болесна. Него сам се само пречињавала.
МАРТА: Проклета девојка, толики мој страх!
АГНИЦА: Опростите, ја Димитрија љубим, друкчије вас не бих могла намолити.
МАРТА: Шта би било, да то отац сазна?
АГНИЦА: Ја се на вас у доброту ослањам.
МАРТА: Ајде, нека те проñе, ал и за белило нећу ти остати дужна!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|