Сибињанин Јанко и о’ридски војвода
Вино пије Сибињанин Јанко,
У Сиби.ьу на бијелој кули,
А са њиме остарјела мајка,
Тадај рече остарјела мајка:
»О мој сине Сибињанин Јанко! 5
Зашто си се секе оглушио,
Оглушио и заборавио?
Ев' имаде седам годиница,
А и осме наста половина,
Од како сам шћерку удомила, 10
Анђелију моју шћерку милу,
Моју шћерку, твоју милу секу,
Бијело јој лице поклонила,
У 6'рида о'ридском војводи,
Још не оде њојзи у походе, 15
Што имаде мила брата свога,
Да не има ни тебе једнога,
Давно би је походила мајка,
Тако сам је и заборавила,
Ал' од сад је заборављат нећу ; 20
Већ чу ли ме, мој милостан сине
Опремај се секи у походе.«
А вели јој Сибињанин Јанко:
»Прођи ме се, моја мила мајко
Мајко моја, луде ти си главе! 25
Прођ' се врага и О'рида града,
Ја сам једном сишо у О'рида,
Моме зету о'ридском војводи,
Пак ме диже у лов у планину,
Те ловисмо лова по планини, 30
Лов ловисмо три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Док нађосмо зелено језеро,
Око њега 'тица свакојака,
А у њему 'тица златопера, 35
Златна су јој до рамена крила,
Тадај рече о'ридски војвода :
»О мој шура, од Сибиња Јанко,
Немој гађат 'тице златопере,
Јер се 'тица мени одгојила.«
Пак потеже убојиту стр'јелу,
Те он гађа тицу златоперу,
Ал' јој пера обломит не може,
Ја потегох убојиту стр'јелу,
Устријелих 'тицу златоперу,
Одломих јој до рамена крила,
Кад то виђе о'ридски војвода,
Призајми ме кроз планину, мајко,
Гонио ме два пуна са'ата,
Кад на трећи са'ат наступисмо,
Стаде добар ђогат одмицати,
А у њега дорат узмицати,
Кад то виђе о'ридски војвода,
Ђе ме, мајко, достићи не море,
Он потеже перна буздована,
На коме је пера седамдесет,
Седамдесет и пера четири,
Изнад мене топуз налећео,
Пак одлеће доље низ планину,
Стоји зука тешке топузине,
Све одбија гране у јелике,
Па падају у зелену траву,
Ја побјегох на срамоту, мајко,
Пак се више ни вратит не смијем.«
А вели му остарјела мајка:
»Немој, сине, мој очињи виде,
Заборавит твоје секе миле,
Сека нема већ тебе једнога,
Пак да жели и тебе једнога,
Већ послушај своју милу мајку,
Ти походи милосницу секу.«;
Брже себе и ђогата спреми,
Пак се коњу на сриједу баци,
Ишћера га на мермер-авлију,
Из авлије у поље широко,
За њим стара пристанула мајка,
Те овако сину говорила:
»'Ајде сине, од Сибиња Јанко!
Виш' те никад не виђела мајка,
Већ те бритка сабља погубила,
Бритка сабља мила зета мога,
Зета мога о'ридског војводе,
Пак би њега себи добавила,
Миловала као сина свога,
Бабовину њему поклонила,
Нек ме пази за живота свога.«
Куд гођ оде од Сибиња Јанко,
Право сиђе у О'рида равна,
А кад дође до О'рида града,
Танкој кули мила зета свога,
Мила зета о'ридског војводе,
Под кулу му допера ђогата,
Опази га кићена Анђуша,
Мила сека од Сибиња Јанка,
Са врх куле са демир-пениера,
Кад га виђе, тадај га познаде,
Да виш' кује Анђуше Влахиње,
Хитро Анђа на ноге ђипила,
Низ бијелу кулу ударила,
Брже спаде на мермер-авлију,
На авлији отворила врата,
Пак полеће брату у сретање,
Под њиме је коња прихватила,
Њојзи Јанко божју помоћ даје,
Анђуша му прихватила здравље,
Узе брата за бијелу руку,
Одведе га на високу кулу,
Посједе га за пуну трпезу,
Донесе му пива и једива,
А вели јој од Сибиња Јанко:
»Анђелијо, моја мила секо
Ђе је теби о'ридски војвода?«
А вели му сека Анђелија:
»О мој брате, Сибињанин Јанко,
Ев' имаде неђељица дана,
Отиш'о је у лов у планину,
Да донесе лова свакојака,
Данас му се из планине надам.«
Пак од земље на ноге скочила,
Пак полеће у другу одају,
Пак наточи једну купу вина,
Једну купу од девет литара,
Затрова је травом свакојаком,
Пом'јешала иама и сичана,
Пак то даде милу брату своме,
С' тијем брату добродошје даје!
Јанко купу руком прихватио,
Те овако секи говорио :
»Теби хвала, моја секо мила
Кад си 'вако брата дочекала.«
Попи купу од Сибиња Јанко,
Како попи пиво затровано,
Склопише га муке од три руке,
Једне муке, забољеше руке,
Друге муке, и ноге и руке,
Трепе муке, и срце и глава,
Паде Јанко главом без узглавља,
Јанко паде, Анђуша допаде,
Савеза му наопако руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Натаче му троје лисичине
Лисичине на бијеле руке,
А на ноге двоје букагије,
Како свеза мила брата свога,
Сека брата, проклета јој душа!
Свеза брата како невјерника!
Кад је брату савезала руке,
Стаде шетат побијелој кули,
На ногам' јој местве и папуче,
Ситно шеће, а плећима креће,
Све погледа низ поље широко,
Отклен ће се помолит војвода,
Док ево ти о'ридског војводе,
Пред њиме се крвав барјак вија,
А играју коње коњеници,
А он свога пропиње дората,
По три копља небу под облаке,
По четири пољем широкијем,
Док доћера под бијелу кулу, 160
Опази га китна Анђелија,
Вјерна љуба о'ридског војводе,
Са чардака са бијеле куле,
Пак удари низ бијелу кулу,
Часом спаде на мермер-авлију, 165
Па испаде пољу на ширину,
Лети куја, носи муштулука,
Те сусрете господара свога,
Господара о'ридског војводу,
Под њиме је коња прихватила, 170
Одведе га под високу кулу,
А под кулом одјаха дората,
Својој љуби добро јутро даје,
Анђуша му прихватила здравље,
Питају се за мир и за здравље, 175
Узеше се за бијеле руке,
Пак одоше на високу кулу,
Говори му Анђуша Влахиња:
»Господине о'ридски војвода
Јеси л' как'а лова уловио, 180
Уловио лова у планини?«
А вели јој о'ридски војвода:
»Анђелијо, моја мила љубо,
Чудан сам ти ловак уловио,
Двије срне и двије кошуте, 185
И љељена голема кољена.«
А вели му кићена Анђуша:
»Господине, о'ридски војвода,
Ја сам бољи ловак уловила,
У одаји на бијелој кули, 190
Уловила мила брата свога,
Брата свога душманина твога,
Ак' 'оћеш ти мене послушати,
Ти ћеш њега сјутра погубити,
Вабовину нашу присвојити, 195
Што је так'е у другога нема,
Већ те молим кајно старијега,
Немој њему живот поклонити,
Брату моме, душманину своме.«
А вели јој о'ридски војвода:
»Не брини се, моја мила љубо!
Кад си њему руке савезала,
Лако ћу ја њега погубити.«
Пак изиђе на бијелу кулу,
Кад ту лежи од Сибиња Јанко,
Нит' говори, нит' очи отвара,
Пак сједоше за пуну трпезу,
А млађи им пиво донесоше,
Добро пише, док се напојише,
Тадај скочи о'ридски војвода,
Хитро скочи ко да-се помами.
Пак удари Сибињанин Јанка,
Удари га чизмом и мамузом:
»Устан' море, Сибињанин Јанко,
»Устан' горе, да пијемо вино.«
Кад то зачу од Сибиња Јанко
Тадај црне очи отворио,
Главом миче, макнути не море,
Рукам' миче, макнути не море,
Ногам' миче, макнути не море,
Тадај рече Сибињанин Јанко:
»Еј Анђушо жељела те мајка!
Што издаде мила брата свога?
Да си кога, веће брата свога!
Шта је теби братац учинио,
Да његову ти погубиш главу?«
Кад то зачу о ридски војвода,
Хитро јунак на ноге скочио,
Узе Јанка за бијеле руке,
Одвуче га низ бијелу кулу,
Док га свуче на мермер-авлију,
С њим преброји триста басамака,
Оваку му вели лакрдију:
»'Ајде курво, Сибињанин Јанко!
Да старину нашу дијелимо,
Дијелимо твоју бабовину.«
Пак га свеза за коња ђогина.
А он свога посједе дорина,
Изведе га на мермер-авлију,
Из авлије у поље широко,
Ђено бијеху двије раскрснице.
Једна десно, а друга лијево,
А потеже сабљу заковану,
Да му русу одсијече главу,
А завика од Сибиња Јанко:
»Бог т' убио, о'ридски војвода!
Немој мене барем погубити,
Док не скинем троје токе сјајне,
Јер ћеш моје токе крвавити,
И на њима кадифли доламу,
И под њоме јелек од маута,
И под њиме свилену кошуљу?
Ја кошуље не би' ни жалио,
Већ ја жалим токе од три оке.
Скини токе, пак сијеци главу?«
Кад то зачу о'ридски војвода,
Бијеле му опростио руке,
Стаде скидат токе колалије,
А да видиш Сибињанин Јанка,
Кад се Јанко руку добавио,
Из руке му сабљу уграбио,
Зубом шкр'ину, док му сабгьа сијну,
Посијече о'ридског војводу,
Пак му русу одсијече главу,
Пак је тури коњу у зобницу,
Скиде с врата синџир гвожђе тешко.
Пак и с' ногу троје букагије,
Пак дебела посједе ђогата,
Оћера га до бијеле куле,
Танке куле о'ридског војводе,
Пак је своју секу ухватио,
На крилу јој два близанца сина,
Обојицу посијече Јанко,
Од зла рода нек нема порода!
Пак је секи очи извадио,
Па их Јанко у зобницу тура;
Накупио готовине блага,
Пуно егбе жутијех дуката,
Пак дебела посједе ђогата,
Куд гођ иђе, до Сибиња сиђе,
Сусрете га остарјела мајка,
Своме сину добродошје даје,
А Јанко јој прихватио здравље,
Пак одоше на високу кулу,
Мајка њему сједе уз кољено,
Па га пита за свог зета мила,
И за шћерцу китну Анђелију:
»Јесу л' здраво и јесу ли мирно?
Јесу л' мени даре опремили?«
Срдито јој Јанко говораше:
Чудне су ти даре опремнли:
»Зет спремио румену јаоуку!«
Пак јој главу на одају баци:
»А Анђуша два љешника златна!«
Пак јој баци оба ока црна.
Кад то виђе остарјела мајка,
Закукала кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица,
А вели јој Сибињанин Јанко:
»Моли бога, моја мила мајко
Ђе си мене млијеком задојила,
Ти би знала ког си преварила!«
