Сестра Зука бајрактара
Фала богу, фала јединоме,
Исшетало тридес’ агалара,
Из Удбине, из турске крајине,
Исшетало на гратску ледину;
Међу њима диздар Осман-ага. 5
Осман узе срчали дурбина,
Те разгледа поље и равницу
И угледа један прамен магле,
На крај равна Поља удбинскога;
Па овако Осман-ага рече: 10
„Турци браћо и дружино моја,
Прамен се је магле зађенуо,
На крај равна Поља удбинснога
И из магле ниче крајишниче;
Па га ето коња к’нама језди! 15
Ако буде Јанновић Стојане,
Тешко нама Турци браћо драга,
Свима ће нам о’кинути глазе!
Ако буде Туре бињеџија,
Лепо ћемо њега доченати, 20
Почастити пивом и јестизом!”
Па повика диздар Осман-ага:
„Је ли мајка родила јунака,
Да пред њега на мегдан изађе?”
Сви јунаци ником поникоше 25
И у црну земљу погледаше,
Сал не гледа Зуко бајрактаре,
Већ Османа међу очи црне,
Па овако њему беседио:
„Ево мајка родила јунака, 30
Сал да имам два-три добра друга,
Ја бих пош'о њему у сретање;
Ако буде Јанковић Стојане,
С њиме бих се данас огледао,
Ко је бољи јунак на мегдану!” 35
То изрече, коња појахао,
Преко равна поља одјездио,
Крајишнику оде у сретање,
Ал’ да видиш чуда големога,
То не био млади крајишниче, 40
Већ то био Јанковић Стојане,
Страшан јунак на овоме свету!
Страшно га је очима видети,
А камо ли боја с њиме бити!
Па говори Јанковић Стојане: 45
„О Турчине, кукала ти мајка,
Зар је тебе живот омрзао,
Те без сабље на мегдан излазиш?”
Сабљом ма’ну посече му главу!
То гледалм Турци Удбињани, 50
Па се Турци много уплашили,
Те кућама својима побегли,
Па се Турци у куле сакрили!
Но да видиш Јанковић Стојана,
Он уиђе у Турсну Удбину, 55
Па појаха коња кроз Удбину,
Док ми дође до бијеле куле,
Бјеле куле диздар Осман-аге.
Далено га Осман угледао,
Мало ближе пред њег’ исшетао 60
И рече му као пријатељу:
„О јуначе, Јанковић Стојане,
Сјаши с коња, па хајде у кулу,
Да пијемо и јегленишемо!”
Ал’ говори Јанковић Стојане: 65
„О Турчине, диздар Осман-ага,
Нисам дошо да вино испијам,
По Удбини, по турској крајини,
Већ ја ’оћу тридес’ девојака,
Из тридесет кућа агалара, 70
А нећу ти пива ни јестива!”
Кад то чуо диздар Осман-ага,
Хитро га је Туре послушало,
Па отиде у тридес’ домова,
Те доведе Туркиње девојке, 75
Баш доведе тридес’ мање једну!
Из тридесет кућа агаларских,
Ал‘ без сестре Зука бајрактара;
Па их даде Јанковић Стојану
И овако њему проговара: 80
„Ево тебе Туркиње девојке!”
Ал’ гозори Јанковић Стојане:
„Бре курвићу, диздар Осман-ага,
Камо сестра Зука бајрантара?
По имену млада Ајкунија! 85
Ако Ајку одмах не доведеш,
Вера моја тако ми помогла,
Русу ћу ти о’кинути главу,
К’о што сам је Зуку о'кинуо!”
Оде Осман код лепе Ајкуне, 90
Па говори младој Ајкунији:
„О Ајкуно, сестро Зуканова,
Тебе тражи Јанковић Стојане,
Да му будеш вијерница љуба!
Код њега ћеш бити госпођица, 95
Уживаћеш као пашиница,
Двориће те слуге и слушкиње!”
Кад то чула млада Ајкунија,
Мила сестра Зуке бајрактара,
Много се је Ајка наљутила, 100
Па удари диздар Осман агу,
Задланком га млада ударила,
Коликс га лако ударила,
Из главе му зубе померила,
Три пљунуо, а три прогутао! 105
Па овако Ајка проговара:
„Копилане, диздар Осман-ага,
Зар ме дајеш за крвника мога,
За крвника Јанковића Стојана,
Који ми је брата погубио!” 110
Тад’ се Осман натраг повратио
И рекао Јанковић Стојану:
„О јуначе, Јанковић Стојане,
Ја сам зва'о младу Ајкунију,
Ал’ је љута да је бог убије! 115
Сал што рекох да си је ти звао,
Да ти буде вјереница љуба,
Удари ме Ајка задланачке,
Шес’ ми зуба из главе избила!
А тако ми моје вјере тврде, 120
Она ј’ бољи јунак него Зуно!
Да сам пођеш сењски капетане,
Ни ти Ајку не можеш узети!”
Кад то чуо Јаниовић Стојане,
Он овако Осман-аги рече: 125
„Спремите ми коња од мегдана,
Сам ћу поћи да узмем Ајкуну,
Милу сестру Зуна бајрактара,
Да ми буде вјереница љуба!”
С прозора га Ајка угледала, 130
С чивилука пушку при’ватила,
Са којом је Зуко четовао,
Па је пушку добро напунила
И пред кулу Ајка изљегнула,
Те бусију туна у’ватила 135
И на нишан узела Стојана.
Но је биђе Јанковић Стојане,
Па овако Ајни говорио:
„О Ајкуно, моја бела срећо,
Баци пушку у зелену траву, 140
Па ти дођи код мене Стојана,
Код Стојана сењског капетана!"
Ајкуна је њему говорила:
„О Стојане, влашки капетане,
8ар ти незнаш, незнали те људи, 145
Да си мога брата погубио,
Погубио Зука бајрактара,
Па сад ’оћеш љуба да ти будем!
Нинад нећу ја за тебе поћи,
Јер си мене крвник капетане!" 150
Па Ајкуна пушку окинула,
Пушка пуче, већ јој не пуцала,
Те погоди Јанновић Стојана,
Међу пуца у прси јуначке,
На плећа му прозор отворила! 155
Пушну баци на земљу у траву,
Па потрча млада Ајкунија,
Да Стојану посијече главу.
Ал, се не да Јанновић Стојане,
Већ скочио са коња витеза, 160
Уватише с’ у кости јуначке,
Носише се три бијела дана,
До три дана и три ноћи тавне,
Нит’ је Стојан Ајку оборио,
Нит’ Ајкуна обори Стојана! 165
Ајкуна се много уморила,
Готово је душу испустила!
Но долеће птица кукавица,
Те закука на Зукову кулу!
Кукавицу Ајка сестримила: 170
„Богом сестро, птицо кукавицо,
Ти одлети до Кладуше равне,
До дворова од Кладуше Муја,
Па ћеш рећи буљубаши Мују,
Погин’о је Зуко бајрантаре, 175
Од јунака Јанковић Стојана!
Ајкуна ће скоро погинути,
Од крвника Јанковић Стојана!”
Птица беше кукавица сиња,
Птица беше за бога знађа'ше, 180
Па одлете у турску Кладушу,
Те је Мују јаде испричала,
Све што му је Ајка поручила!
Кад то чуо буљубаша Мујо,
Заплака се и невоља му је! 185
Па се спреми, пође за Удбину.
Далеко га Стојан угледао
И познао буљубашу Муја,
Да он иде њему на мегдана!
Па се Стојан много расрдио, 190
Те заману три четири пута
И обори младу Ајкунију,
Паде Ајка у траву на главу!
А Стојан се коња до’ватио,
Па је Мују на мегдана стао. 195
У то стиже буљубаша Мујо,
Па подвикну грлом и авазом:
„Копиљане, Јанковић Стојане,
Лако ти је с децом боја бити,
Него није са старим јунаком!” 200
Ал’ говори Јанковић Стојане:
„Ћути Мујо, дрта дервишино,
Ја сам силан Јанковић Стојане,
Снага мене још издала није,
Никад јачи нисам досад био!” 205
Уд'рише се један на другога,
С миздрацима и са наџацима!
Оружје су оба изломили,
Па с’ у руке они уватише,
Носише се три дана бијела, 210
До три дана и три ноћи тавне,
Један другога не мож’ оборити.
Ал’ да видиш чуда големога,
Од јунака Јанковић Стојана,
Ако му је пушка разнијела, 215
Разнијела џигерице црне,
Јунак за то ни ’абера нема!
Тад устаде млада Ајкунија,
Те у’вати Јанковић Стојана,
У’вати га за ту десну ногу; 220
Тако оба на земљу падоше,
Мујо паде, Стојан га притисну,
А врз њега млада Ајкунија!
Ал’ да видиш Јанковић Стојана,
Он у’вати буљубашу Муја, 225
У’вати га за грло бијело,
'Оће Мују гркљан да исшчупа!
Ал’ повика буљубаша Мујо:
„Где си сада млада Ајкунија,
Где си сада нигде те не било, 230
Удави ме Јанковић Стојане!
Већ помагај ако бога знадеш!
Де потражи штогод од оружја,
Потражи га у зелену траву!“
Хитро Ајка Муја послушала, 235
Нађе комад од сабље у траву,
Њиме ману млада Ајкунија,
Те Стојану отсијече главу!
Тада рече буљубаша Мујо:
„Ја сам много има'о мегдана, 240
Са власима и са Мађарима
И другима на глас јунацима,
Ал’ тако ми бога великога,
Још не видох оваква јунака!“
Па распори Јанковић Стојана, 245
Од учкура до бијела грла.
У Стојана три срца бијаху,
На сзакоме гуја шаровита!
Тада рече буљубаша Мујо:
„Јао мене до бога милога, 250
Где погубих од себе бољега!
Да сам знао да је таки јунак,
Из Сијена Јанковић Стојане,
Ја га не бих бели погубио,
Већ би смо се оба збратимили 255
И крајину звали на весеље!“
