Серад-ага Мујо и Милан Ћесеџија (Сарајево)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Серад-ага Мујо и Милан Ћесеђија (Сарајево)

0001 Нигдје зоре ни сабаха нема,
0002 До сабаха четири сахата.
0003 Из Кладуше чета излазила,
0004 Мала чета, тријест Крајишника,
0005 А пред четом од Кладуше Мујо
0006 И са њиме Личанине Тале.
0007 Тај су данак ваздан путовали,
0008 На Кунару до мрака изашли,
0009 На Кунари коње одјахаше,
0010 Па су туде Турци заноћили.
0011 Кад је вакат од спавања био,
0012 Тад завика Ибрахиме Тале:
0013 »Мене, Мујо, дријем освојио,
0014 Ја ћу лећи под танку јелику,
0015 Покрите ме бугар-кабаницом,
0016 Ти ћеш чуват стражу на планини,
0017 Чувај стражу четири сахата,
0018 Немој мучит друга ни једнога,
0019 Нек нам друштво на планини спава.
0020 Када прођу четирир сахата,
0021 Ти ћеш мене ондар пробудити,
0022 А ти лези под зеленом јелом,
0023 Па ти спавај с друшвом до сабаха,
0024 Ја ћу стражу чуват до сабаха.« 
0025 Леже Тале под танку јелику,
0026 Покрише га бугар-кабаницом.
0027 Тале спава тамам до сабаха,
0028 Не хтје њега Мујо пробудити,
0029 Мујо стражу до сабаха чуво.
0030 Кад је сабах зора ударила,
0031 Пробуди се под јеликом Тале,
0032 Па он турски авдест узе на се,
0033 Па он сабах клања на Кунари.
0034 Пошто сбах клања на планини,
0035 Ал је Тале невесео в’ома.
0036 Пита њега од Кладуше Мујо:
0037 »Што је теби, Личанине Тале?« 
0038 А вели му Тале лакрдију:
0039 »Ја сам ноћас нешто снијевао,
0040 Да ме хоћеш, Мујо послушати,
0041 Да ти одеше на дугу пољану,
0042 Када, Мујо, на пољану дођеш,
0043 Попни де се на највишу јелу,
0044 Па потегни срчали дурибина,
0045 Расклопи га на дван’ест каната,
0046 Што ти гледа на дван’ест сахата,
0047 Па прегледај куле по Кладуши,
0048 Јесу л’ куле здраво и весело,
0049 Да нијесу Власи ударили.« 
0050 Мујо скочи, оде на пољану,
0051 Па се попе на највишу јелу,
0052 Па потеже дурбин из џепова,
0053 Расклопи га на дван’ест каната,
0054 Па очима дурбин примакнуо,
0055 Оде гледат куле по ћенару.
0056 Све су куле здраво и весело,
0057 Својој кули дурбин окренуо,
0058 Око куле чудо угледао:
0059 Око куле тама притиснула,
0060 Избијају мрки думанови,
0061 Из њих бију мави пламенови.
0062 Гори кула са Кладуше Муја,
0063 Ал му кули Власи ударили,
0064 Бијелу му кулу похарали,
0065 Похарали, ватром запалили,
0066 Заробили Ајкуну дјевојку,
0067 Милу секу од Кладуше Муја.
0068 Добро гледа кроз бистрог дурбина,
0069 Ал из таме момак испануо
0070 На дорату коњу од мејдана;
0071 Ето њега пољем зеленијем,
0072 Па помисли на јелики Мујо:
0073 »Ако биде Турчин од Крајине,
0074 Окренуће џадом на Удбину,
0075 Да он хабер на Крајину даде,
0076 Гдје су кули Власи ударили;
0077 Ако буде Маџар заостао,
0078 Остануо иза друштва свога,
0079 Окренуће коња на кунару.« 
0080 Не хтје момак џадом на Удбину,
0081 Већ ето га право на Кунару.
0082 Кад замаче момак уз планину,
0083 Мујо сађе низ танку јелику,
0084 Па му Мујо паде у бусију,
0085 Чека њега три пуна сахата.
0086 Ето момка на коњу дорату,
0087 Мујо га је близу припушћао,
0088 К очима је пушку приносио,
0089 Да убије момка на дорату,
0090 Кад погледа сердар-ага Мујо,
0091 Али лијева крвца од јунака,
0092 Јесте момак допануо рана,
0093 Крвца љева низ коња дората.
0094 Тада стаде дорат у планини,
0095 Мујо јами пушку од очију,
0096 А погледа момка и дората:
0097 Али момка на дорату нема,
0098 Момак пао са коња дората,
0099 Јер га љуте ране савладале,
0100 Бир је пао ријеч изгубио,
0101 А мрке је очи затворио.
0102 Све то гледа иза јеле Мујо.
0103 Вид’ дората хајирли хајвана,
0104 Свог је госу ногам’ ударао,
0105 Неће л’ дићи сахибију свога,
0106 Ал се јунак диће немогаше;
0107 Ето Муја момку и дорату,
0108 Кад је Мујо дошо рањенику,
0109 Из траве му подигнуо главу,
0110 Па у момка добро погледао.
0111 Ал у момка крв се усирила
0112 По капцима с’ обадвије стране
0113 Од његових црнијех очију.
0114 Чим га видје сердар-ага Мујо,
0115 Чим га видје, одмах па познаде:
0116 Оно сестрић од Кладуше Муја,
0117 По имену Ковчић Мурат беже.
0118 Разбира га у планини Мујо,
0119 Никако га разабрат не може,
0120 Рањена га тура на дората,
0121 Ал се беже држати не може.
0122 Кад се видје у невољи Мујо,
0123 Дохвати га на плећи јуначке,
0124 Поведе му за дизгин дората,
0125 Однесе га брду уз планину
0126 И за собом одведе дората.
0127 Мујо друштву на планину дође,
0128 Спушћа бега у зелену траву,
0129 Уз прса га себи прислонио,
0130 На Халила вику учинио:
0131 »О Халиле, брате од матере,
0132 Захвати ми воде из бунара,
0133 Да умијем Ковчић Мурат бега,
0134 Да оперем крвцу са очију,
0135 Не ће л’ беже очи отворити.« 
0136 А кад Халил зачу за сестрића,
0137 Љуто Халил на планини писну:
0138 »Ој сестрићу, ране не пребоне!« 
0139 Па захваћа воде из бунара,
0140 Оде Мујо умиват сестрића.
0141 Кад му крвцу сапро са очију,
0142 Ондар беже очи отвоиро,
0143 Више себе Муја угледао,
0144 А вели му Ковчић Мурат беже:
0145 »Гдје си Мујо, нигдје те не било!
0146 Кад ваљаде, тебе не имаде;
0147 Кули су ти власи ударили,
0148 Бијелу ти кулу похарали,
0149 Похарали, ватром попалили,
0150 Ајкуну ти сестру заробили.« 
0151 Мујо пита рањена сестрића:
0152 »Како ли си допануо рана?« –
0153 »Бијах пошо твојој танкој кули,
0154 Па се сретох са Власима, Мујо,
0155 Сретосмо се на пољу зеленом,
0156 Међу њима цвиљаше Ајкуна,
0157 Јао њојзи кукавици црној!
0158 Ја ударих њима на дорату,
0159 Па ме влашка ватра дочекала,
0160 Међу Влахе замијесих дора,
0161 Три четири осјекох им главе,
0162 Између њих истјерах дората,
0163 Ал сам Мујо допануо рана,
0164 Седам рана од седам сабаља,
0165 Осам рана од осам ханџара,
0166 Двије ране од два џефердара.
0167 Све бих мого ране пребољети,
0168 Ал пушчаних никад до вијека!« 
0169 А пита га Мујо на планини:
0170 »А сестрићу, Ковчић Мурат беже!
0171 Бијаше ли много влашке војске?« –
0172 »Бјеше, Мујо, петнаест стотина.« –
0173 »Ја сестрићу, Ковчић Мурат беже!
0174 Ко бијаше чети харамбаша?! –
0175 »Не знам ништа, мојега ми дина!
0176 Ту бијаху двије харамбаше,
0177 Ал ћу ти их по прилици казат’:
0178 Један бјеше на коњу ђогату,
0179 Црни су га поклопили брци,
0180 Вас у срми и у суху злату,
0181 Један бјеше на коњу вранину,
0182 Танка брка, чела широкога,
0183 На прсим’ му токе позлаћене;
0184 Он је кули први ударио,
0185 Он ти Ајку сестру заробио.« 
0186 А завика у планини Мујо:
0187 »О сестрићу, Ковчић Мурат беже!
0188 Обадвије знадем хармбаше;
0189 Оно, што је на коњу ђогату,
0190 Оно главом Јанковић Стојане,
0191 Оно, што је на коњу вранину,
0192 Те је моју сестру заробио,
0193 Оно главом Милан Ћесеџија
0194 Из Облића града каурскога.
0195 Љуће гује у Каура нема
0196 Од ђидије, Милан Ћесеџије.« 
0197 А вели му дијете Халиле:
0198 »Ох мој брате, сердар-ага Мујо!
0199 Кад смо ’вако брате на окупу,
0200 Да идемо до Облића града,
0201 До бијеле Миланове куле,
0202 Не ћемо л’ му кулу похарати
0203 И још више ватром запалити,
0204 Повратити Ајкуну дјевојку
0205 И његову сестру заробити,
0206 И Милана главу одсијећи,
0207 Да вратимо шалу за срамоту.« 
0208 А вели му Мујо у планини:
0209 »О Халиле, брате од матере!
0210 Да ти видиш Милан Ћесеџију,
0211 Би те тресла трољетна грозница.
0212 Три пут сам се с њиме ударао,
0213 Са мном било још тридесет друга,
0214 Три пут ми је друштво исјекао.
0215 Ја сад бјежим на нашу Крајину,
0216 Ја не смијем до Облића сићи.« 
0217 А вели му дијете Халиле:
0218 »Мили Боже, чуда големога!
0219 А што серхат и Крајина хвали
0220 Мога брата, сердер-агу Муја,
0221 Да је Мујо јунак понајбољи!
0222 Нит је јунак, нит га је родио!« 
0223 Халил Мују тихо проговара:
0224 »О мој брате, сердар-ага Мујо!
0225 А тако ми дина и имана!
0226 Хоће Халил до Облића сићи,
0227 Ја л’ ћу своју сестру избавити,
0228 Ја л’ ћу своју изгубити главу!
0229 Ти се, Мујо, врати на Крајину,
0230 Па ти кулу на Кладуши гради;
0231 Ал ћеш да’ ми својега ђогата,
0232 Ако мени до невоје дође,
0233 Бржи ђога од малина мога,
0234 Побјећићу из Облића града.»
0235 То изрече, па на ноге скочи,
0236 Па он узе Мујова ђогата.
0237 Не смеде му препорећи Мујо,
0238 Па му Мујо стаде говорити:
0239 »Стан’ Халиле, да те насвјетујем!
0240 Путоваћеш два бијела дана,
0241 Трећи дан ћеш, брате, долазити
0242 До Гаришта села долазићеш,
0243 Насред села кула ћеш видјети,
0244 Танка кула од седам бојева,
0245 Покривена жутим тенећетом,
0246 Оно ј’ кула мога побратима,
0247 Мојег побра попа Риђанина;
0248 Хајде право ти поповој кули,
0249 Та ћеш туде брате заноћити,
0250 Па слободно ти се попу кажи.« 
0251 Па се опет домислио Мујо:
0252 »О Халиле, брате од матере!
0253 Поп се теби вјеровати не ће,
0254 Да смо браћа од једне матере,
0255 А ја дивит на калма немам,
0256 Да начиним књигу шаровиту.
0257 Да је попу Риђанину дадеш,
0258 Ондар би ти попе вјеровао.« 
0259 Па се опет Мујо домислио:
0260 »Стан’ Халиле, да ти књигу пишем.« 
0261 Од фишека папир откинуо,
0262 Од барута мурећеф начини,
0263 Од јелике одломио грану,
0264 Па на књиги три слова турио;
0265 Даде књигу дјетету Халилу.
0266 Ондар су се они раздвојили:
0267 Оде Мујо натраг у Крајину,
0268 Оде Халил право до Облића.
0269 Путовао два бијела дана,
0270 Треће јутро паде под Гариште,
0271 Зеленог се поља прихватио,
0272 Уврх поља село угледао;
0273 Насред села кула начињена,
0274 Јесте кула попа Риђанина.
0275 Бјеше попа срећа намјерила,
0276 Па је сио кули крај пенџера,
0277 Па он гледа пољем гаришкијем,
0278 Па угледа Мујова ђогата;
0279 Чим га видје, одмах га познаде,
0280 Ал не позна Мујова Халила.
0281 Одмах попе на ноге скочио,
0282 С чивје је пушку дохватио,
0283 Хитро сађе низ бјелу кулу.
0284 Поп испаде на демир капију,
0285 Па се прими поља зеленога;
0286 Кад се попе поља прихатио,
0287 Па он паде у зелену траву,
0288 У бусију Мујову Халилу,
0289 Па Халила близу припустио,
0290 Попе викну из зелене траве:
0291 »Не напријед фисан маџарине,
0292 Видиш болан, гдје си погинуо!
0293 Откуд ђогат мога побратима,
0294 Мога побра, са Кладуше Муја?
0295 Јучер сте му робље поробили,
0296 Данас си му украо ђогата!
0297 Знаш, Маџаре, ујела те гуја,
0298 Не ћеш ласно провести ђогата!« 
0299 Осјети се Мујагин Халиле,
0300 Гдје га попе из бусије виче,
0301 Па завика Мујагин Халиле:
0302 »Себи руке, попе Риђанине!
0303 Ако није на ђогату Мујо,
0304 Јесте главом Мујагин Халиле.« 
0305 Кад то чуо попе Риђанине,
0306 Попе скочи из зелене траве,
0307 А ето га право до Халила,
0308 Под Халилом ухвати ђогата,
0309 Па му попе оде бесједити:
0310 »Благо мени и данашњем дану,
0311 Кад дочеках у моме земану,
0312 Да је видим млађег побратима
0313 Побратима Мујова Халила!« 
0314 Па га попе за сердара пита:
0315 »Како нам је сердар Мустаф-ага?« –
0316 »Добро ми је на Кладуши Мујо,
0317 Добро јесмо, ал нијесмо мирно.« 
0318 А вели му попе Риђанине:
0319 »И ја знадем, гдје нијесте мирно.« 
0320 Одведе га до бијеле куле,
0321 Пошто кули и авлији дошли,
0322 Халил свога одјаха ђогата,
0323 Па му слуге коња прихватише,
0324 Поп Халила за бијелу руку,
0325 Поведе га на бијелу кулу,
0326 Уведе га у шикли одају.
0327 Ту сједоше на мехка шилтета,
0328 Па стадоше тући лозоину.
0329 Халил бјеше невесео в’ома,
0330 Па га попе стаде разговарат;
0331 Ту су тамну ноћцу заноћили.
0332 Кад у јутро јутра дочекали,
0333 Подранила оба побратима.
0334 Ја да видиш Мујова Халила,
0335 Па завуче руке у џепове,
0336 Извади му књигу сердареву.
0337 Узе књигу попе Риђанине,
0338 Књигу гледа, грохотом се смије:
0339 » Бога ти, дијета Халиле!
0340 Твој је брате са Кладуше Мујо –
0341 Чим је писо књигу шаровиту?« 
0342 А вели му дијете Халиле:
0343 »Писо књигу од јелике граном.« 
0344 Ондар попе тихо бесједио:
0345 »Богу хвала и сердару Мују!
0346 Бога ми, дијете Халиле,
0347 Доста ми је Мујо требовао,
0348 Да ј’ одавлен с тобом путовити,
0349 Мој Халиле, четр’ест конака,
0350 А ништа је дијете Халиле,
0351 Што ћу с тобом до Облића саћи.« 
0352 На то викну Халил у одаји:
0353 »Вичи попе своје хизмећаре.« 
0354 Попе своје хизмећаре викну:
0355 »Спремите нам два добра хајвана,
0356 Побратиму његова ђогата,
0357 Мени моју мрку бедевију!« 
0358 У млађега поговора нема,
0359 Спремише им два добра хајвана.
0360 Оде попе у другу одају,
0361 Па он узе бошчу с хаљинама,
0362 Носи бошчу Мујову Халилу:
0363 »Де се свуци, па се преобуци,
0364 Хоћу тебе тебдил учинити.« 
0365 Па се Халил туде преобуче;
0366 Добро се је тебдил учинио.
0367 Па пођоше низ бијелу кулу,
0368 Оба побра на авлију сашли,
0369 На авлији коње узјахаше;
0370 Док ето ти попове Ружице,
0371 Цура ђогу и Халилу дође,
0372 Па му пружа лака бошчалука:
0373 »На то теби, драги побратиме!« 
0374 Халил цури бошчалука прими,
0375 Па завуче руке у џепове,
0376 Извади јој стотину дуката:
0377 »На то теби, посестримо Ружо,
0378 Богами сам пошо изненада,
0379 Боље би те Халил даровао!« 
0380 Ружица му тихо бесједила:
0381 »Ох мој побро, Мујагин Халиле!
0382 Ја ти паре ни динара не ћу,
0383 Јер ти могу новци требовати.
0384 У добри час Мујагин Халиле!
0385 Учинио, што си наумио,
0386 Душмани ти под ногама били,
0387 А добри ти напут излазили!« 
0388 Оба побра отлен одлазила,
0389 Па гаришко поље прегазише,
0390 Путовали три четири дана,
0391 На облићко поље наступише.
0392 Измако је Халил на ђогату,
0393 А виче га попе Риђанине:
0394 »Стан’ Халиле, застави ђогата!« 
0395 Халил свога застави ђогата,
0396 Па причека попа Риђанина.
0397 Како попе до Халила дође,
0398 Па под собом устави кобилу:
0399 »О Халиле, Богом побратиме!
0400 Ено видиш, Облић према себи,
0401 Већ Халиле, да ти нешто кажем.
0402 Не смијем се даље ни макнути,
0403 Нит ћу с тобом до Облића саћи;
0404 Да ја с тобом до Облића сађем,
0405 Сјетиће се Милан Ћесеџија,
0406 Па ће моју погубити главу,
0407 А ни твоја останути не ће;
0408 Веће побро, да те насвјетујем:
0409 Када дођеш граду облићкоме,
0410 Ту ћеш наћи пред градском капијом,
0411 Туде сједи седам капетана,
0412 Око њих је стотина солдата,
0413 Ти ћеш доћи, божју помоћ викни,
0414 Они ће ти помоћ прихватити,
0415 Па под тобом ђога ухватити,
0416 Гониће те до седам језика –
0417 Хоћеш умјет сњима говорити?« 
0418 А вели му дијете Халиле:
0419 »Ја умијем, попе Риђанине.« –
0420 »Они ће те ондар пропушћити.
0421 Кад, Халиле, у чаршију дођеш,
0422 Ти ћеш ноћи по акшаму доћи,
0423 Угледаћеш насред од вароши,
0424 Ту ћеш видјет шарену мејхану,
0425 Пред мејхану дотјерај ђогата,
0426 Па ћеш туде коња одјахати,
0427 Па слободно хајде у мејхану
0428 Мејхана је наше посестриме,
0429 Посестриме, крчмарице Луце;
0430 Ако Луцу саму ти потрефиш,
0431 Слободно се крчмарици кажи,
0432 Невјеру ти учинити не ће,
0433 Њојзи ћеш ти своје јаде казат,
0434 Она ће ти на помоћи бити!« 
0435 То рекоше, па се раздовјише;
0436 Оде попе натраг на Гариште,
0437 Оде Халил право до Облића.
0438 Црни акшам паде на земљицу,
0439 Халил дође пред градску капију,
0440 Туде седам капетана нађе,
0441 А Халил им божју помоћ викну.
0442 Они су му љепше прихватили,
0443 Под Халиком коња ухватили
0444 Па га гоне до седам језика,
0445 Све им седам Халил одговара
0446 Кроз капију њега пропустише,
0447 Халил пође низ равну чаршију,
0448 Док угледа шарену мејхану,
0449 Догна ђога на мејханска врата,
0450 Па се Халил пово по ђогату;
0451 Ал мејхана пуна напуњена,
0452 Све господе од Облића града.
0453 Халил грлом са ђогата викну:
0454 »Има л’ отуд ико излазити,
0455 До мојега прихвати ђогата?« 
0456 Па изађе крчмарица Луца,
0457 Под Халилом ухвати ђогина,
0458 А Халил је коња одјахао,
0459 Па на клупу сједе пред мајхану,
0460 Вода ђога крчмарица Луца.
0461 Док је мјесец на небу избио,
0462 Кад погледа у коња ђогата,
0463 Чим га видје, одмах па познаде,
0464 Па Луцији сузе удрише.
0465 Заклања се за коња ђогата,
0466 Да јој Халил сузе не угледа;
0467 А Халил јој сузе угледао,
0468 Бесједи јој Мујагин Халиле.
0469 »О Бога ти, крчмарице млада,
0470 Што ти сузе рониш од очију?
0471 Зар нијеси у вијеку твоме
0472 Ничијега коња провађала,
0473 Осим мога широка ђогата?« 
0474 Крчмарица говори Халилу:
0475 »Чујеш мене, млади капетане!
0476 Што те питам, да ми право кажеш.
0477 Ал си коња за благо купио?
0478 Ал код куће коња отхранио?
0479 Али си га на мејдан добио?« 
0480 А вели јој Мујагин Халиле:
0481 »Ја сам ђога на мејдан добио,
0482 Ја се трефих у планини с Мујом,
0483 Пошо бјеше Мујо до Облића,
0484 Ја сам Мују осјекао главу.« 
0485 Кад то зачу крчмарица Луца,
0486 Она проли сузе од очију.
0487 Говори јој Мујагин Халиле:
0488 »Зар ти волиш буљук-баши Мују,
0489 Него мени, младу капетану?« 
0490 Њему вели крчмарица млада:
0491 »О Бога ми, млади капетане!
0492 А ја волим буљук-баши Мују,
0493 Не’ такијех триста капетана;
0494 Мујо ми је Богом побратиме!« 
0495 Кад то чуо Мујагин Халиле,
0496 Па говори крчмарици Луци:
0497 »О Луција, да ти нешто кажем,
0498 Ако није Мујо са ђогатом,
0499 Јесте главом Мујагин Халиле.« 
0500 Кад је чула крчмарица Луца,
0501 Она пусти ђога Халилова,
0502 Обадвије раширила руке,
0503 Па к Халилу право потрчала,
0504 Па га љуби међу очи црне:
0505 »А ти ли си, млађи побратиме,
0506 Побратиме, Мујагин Халиле?
0507 Мујо ми је казивао за те.
0508 Богу хвала и данашњем дану,
0509 Дак те видјех црније очима!« 
0510 Па га узе за бијелу руку,
0511 Проведе га кроз пјану мејхану,
0512 Изведе га на горње чардаке.
0513 Халил дође, сједе у одају.
0514 А да видиш крчмарице Луце,
0515 Пред Халила софру поставила,
0516 На софри је пива свакојака,
0517 Па га пита за Муја сердара:
0518 »Како ми је побро Мустаф-ага?« 
0519 А вели јој Мујагин Халиле:
0520 »Добро, здраво, поздрав ти је Мујо,
0521 Добро јесмо, ал’ нијесмо мирно.« -
0522 »Побратиме, дијете Халиле!
0523 Ја сам чула да нијесмо мирно.« 
0524 Ту је био Мујагин Халиле
0525 У мејхану три четири дана,
0526 Кријући га Луца посестрима
0527 Пета ноћца на земљу пала,
0528 Говорио Мујагин Халиле:
0529 »Ја у Богу и у теби Луцо,
0530 Мислим, да ћу помоћ постигнути.« 
0531 Крчмарица говори Халилу:
0532 »Хаир ола, Мујагин Халиле!
0533 Што гом могла, то ћу ти помоћи!« –
0534 »О Луција, ја те Богом кумим,
0535 Ја сам дошо сестру избављати!« 
0536 А вели му Луца посестрима:
0537 »О Халиле, мио побратиме,
0538 Ја ћу тебе тебдил учинити,
0539 Ти си љепши од сваке дјевојке,
0540 Ти си бијел и набјелићу те,
0541 Па си румен, наруменићу те,
0542 На те обућ’ женско одијело,
0543 Узећу те за бијелу руку,
0544 Па ћу с тобом у шетање поћи,
0545 Увешћу те у нову чаршију,
0546 Гледаће нас млади базрђани,
0547 Сви ће тебе они бегенисат,
0548 Па ће мене питат базрђани:
0549 »»Ој Бога ти, Луце крчмарице,
0550 Оклен имаш лијепу дјевојку?«« 
0551 Ја ћу лагат и клећу се криво;
0552 За невољу ни гријеха нема, -
0553 Па ћу њима тихо бесједити:
0554 »»Ово ми је са села дјевојка,
0555 Па се скоро цура испросила,
0556 Она руха нигдје ништа нема,
0557 Повела је у нашу чаршију,
0558 Не ћете л’ је чиме угледати,
0559 Јер је ово сиротна дјевојка.«« 
0560 Па Халиле, Богом побратиме!
0561 Даваће нам и свиле и злата,
0562 Чаршију ћу с тобом опросити,
0563 Провешћу те кроз нову чаршију,
0564 С тобом доћи кули Милановој,
0565 У њега су четири капије,
0566 Па на свакој сједе капетани.
0567 Ако Бог да и срећа донесе,
0568 Кроз капије проводићу тебе,
0569 Одвешћу те уз камену кулу,
0570 Увешћу те у шикли одају,
0571 Гдје му сједи Росанда дјевојка,
0572 Мила сека Милан Ћесеџије;
0573 Кад ти будеш туде у одаји,
0574 Шале није, тебе ће познати,
0575 Она ти је штрампу добавила,
0576 Па гледајућ у твоју прилику,
0577 Познаће те, дијете Халиле.
0578 Оставићу тебе у одаји,
0579 Ондар ради, што је теби драго,
0580 Она ће ти сестру избавити,
0581 Па бјежите натраг у Крајину.« 
0582 То му рече, па на ноге скочи,
0583 Обуче му женско одијело,
0584 Наб’јели га и нарумени га,
0585 Па га узе за бијелу руку,
0586 Изведе га из плане мејхане,
0587 Наљегоше право кроз чаршију.
0588 Гледају их млади базрђани,
0589 Па питају крчмарицу младу:
0590 »Оклен ти је лијепа дјевојка?« 
0591 Она лаже и куне се криво:
0592 »Ово ми је са села дјевојка,
0593 Ова цура сиротица љута,
0594 Повела је кроз нашу чаршију,
0595 Не ћете л’ је чиме угледати,
0596 Јер се цура скоро испросила,
0597 Од чејиза нигдје ништа нема.« 
0598 Цури дају и свиле и злата; -
0599 Сву чаршију листом преходише,
0600 Па дођоше кули Милановој,
0601 На капију јесу ударили,
0602 Ал се њима нико не разуми.
0603 Кеоз четири прођоше капије,
0604 Униђоше право у авлију,
0605 Гдје је кула Милан Ћесеџије.
0606 На авлији чудо угледаше,
0607 Ал ту сједи Милан Ћесеџија,
0608 Под Миланом бијаше скемлија,
0609 А двори га седам капетана.
0610 Па што вели Луца крчмарица:
0611 »Вид’ Халиле, Милан Ћесеџије,
0612 Немој ми се болан препаднути,
0613 Немој своје лице пром’јенити,
0614 Јер се Милан може осјетити.« 
0615 У то доба дошли до Милана,
0616 Луција му добро јутро викну,
0617 А Милан јој љепше прихватио;
0618 Луца му се до земље клањаше,
0619 Па Милану пољубила руку,
0620 Измаче се, па га дворит стаде.
0621 Кад се Халил стаде преклињати,
0622 Би ти реко и би се заклео,
0623 Да је млада скоро доведена;
0624 Миланову пољубио руку,
0625 Па се Халил хтједе измакнути, -
0626 За руку га Милан ухватио,
0627 Па погледа крчмарицу младу:
0628 »Крчмарице, ујела те гуја!
0629 Оклен ти је лијепа дјевојка?« 
0630 Она лаже и куне се криво:
0631 »Господару, Милан Ћесеџија!
0632 Ово ми је са села дјевојка,
0633 Па је цура сиротица љута,
0634 Скоро се је цура испросила,
0635 Од чејиза нигдје ништа нема,
0636 Па њу водим љепотици Роси,
0637 Не би ли је чиме угледала.« 
0638 А вели јој Милан Ћесеџија:
0639 »Лажеш бона, крчмарице Луцо,
0640 Ово није рука дјевојачка,
0641 Већ је рука Мујова Халила.« 
0642 Говори му крчмарица Луца:
0643 »Ој Бога ми, драги господару,
0644 Ја Халила никад чула н’јесам,
0645 А камо ли, да сам га видјела.
0646 Већ чу ли ме, драги господару,
0647 Да ти знадеш, за кога је ова
0648 Прелијепа цура испрошена,
0649 Не би суру смио ни гледати,
0650 А камо ли држат је за руку.« 
0651 А вели јој Милан Ћесеџија:
0652 »За кога је цура испрошена?« 
0653 Говори му Луца крчмарица:
0654 »Испрошена за бијесног змаја,
0655 Баш за оног Мандушића Вука.« 
0656 Кад то зачу Милан Ћесеџија,
0657 Па он пушћа Халилову руку;
0658 Превари га Луца крчмарица,
0659 Бан се хвати до својих џепова,
0660 Па извади тридес’т маџарија,
0661 Те их даје крчмарици Луци.
0662 На Луцију вику учинио:
0663 »Води цуру уз бијелу кулу,
0664 Уведи је до моје Росанде!« 
0665 Крчмарица једва дочекала,
0666 Одведе га уз бијелу кулу,
0667 Баш у собу Росанде дјевојке.
0668 Уљегоше у собу Росанди,
0669 Уљегоше Бога споменуше,
0670 А Росанда љепше прихватила:
0671 »Да Бог добро, млада крчмарице!« 
0672 А Луција полетје јој руци,
0673 Па Росину руку пољубила.
0674 Крчмарица двораше Росанду,
0675 До ње стао Мујагин Халиле,
0676 Па погледа Халил по одаји,
0677 Видје Ајку у једном бужаку,
0678 Она сједи на меку шилтету,
0679 На десну се наслонила руку
0680 Прољеваше сузе од очију;
0681 У Халилу крвца узаврела,
0682 Па је срцу сабур учинио.
0683 А Росанда вели крчмарици:
0684 »Чујеш мене, крчмарице млада,
0685 Оклен ти је лијепа дјевојка?« 
0686 А вели јој крчмарица Луца:
0687 »Оно ми је са села дјевојка;
0688 Већ је ово сиротица љута,
0689 Скоро се је цура испросила,
0690 Од чејиза нигдје ништа нема,
0691 Доведох је теби у одају,
0692 Не ћеш цуру чиме даровати?« 
0693 А Росанда погледа Халила,
0694 На својем је срцу помислила:
0695 »Оно није чело дјевојачко.« 
0696 Па завуче руке у џепове
0697 И извади слуку Халилову,
0698 Гледа слику – а гледа Халила,
0699 Чим га видје, одмах па познаде,
0700 Крчмарици оде бесједити:
0701 »Чујеш мене, крмчарице Луцо!
0702 Де ти хајде у твоју мејхану,
0703 Ти продаји лозовину пиво,
0704 А овдје ћеш цуру оставити,
0705 Нек посједи три четири дана,
0706 Па ћеш ондар доћи по дјевојку.« 
0707 Крчмарица једва дочекала,
0708 Преклони се, изађе напоље,
0709 Она сађе низ чемерли кулу,
0710 Она спаде на мермер авлију,
0711 Из авлије оде на капију,
0712 Нигдје није никог потрефила,
0713 Она оде у пјану мејхану.
0714 Пошто пола црне ноћи било,
0715 Све поспало у танахној кули,
0716 А не спава Роса са Халилом,
0717 Дилбер Роса бесједи Халилу:
0718 »О Халиле, дражи од очију!
0719 Што се крстиш овдје у одаји,
0720 Кад ти муке ни невоље нема?« 
0721 А вели јој Мујагин Халиле.
0722 »Госпођице, лијепа Росандо!
0723 Немој мене турчит без невоје,
0724 Кад ми није никакве невоље.« –
0725 »Болан био, Мујагин Халиле,
0726 Ти хесабиш, ја те не познајем;
0727 Давно сам ти слику добавила
0728 И многе сам новце потрошила,
0729 Није друге, ваља ти се казат.« 
0730 Говори јој Мујагин Халиле:
0731 »О Росандо, ја те Богом кумим,
0732 Немој мене коме проказати,
0733 Већ ти мене Росандо насвјетуј,
0734 Како ћу ја сестру избавити.« 
0735 Па Росанда говори Халилу:
0736 »О Халиле, срце из њедара,
0737 Ласно ћу ти сестру избавити,
0738 Ако ћеш ми вјеру задат врду,
0739 Да ни мене оставити не ћеш.« 
0740 Говори јој Мујагин Халиле:
0741 »Вјера моја, оставит те не ћу!« 
0742 Ту су били три четири дана,
0743 Пето јутро недјеља настаде,
0744 Па и ти су данак преданили.
0745 Тамна ноћца на земљу панула,
0746 Све отишло бјеше у шетање,
0747 И отишо Милан Ћесеџија
0748 И са њиме многи капетани,
0749 А на кули нигдје никог нема,
0750 Само оста Роса са Халилом,
0751 И са њима Ајкуна дјевојка.
0752 Кад је пола тамне ноћи било,
0753 А Халилу Росанда говори:
0754 »О Халиле, срце из њедара!
0755 Сад је вакат да ми побјегнемо.« 
0756 Говори јој Мујагин Халиле:
0757 »Моремо ли избјегнути Росо?« .
0758 »А моремо, ако драги Бог да!« 
0759 То је рекла, на ноге скочила,
0760 Па ето је низ танахну кулу.
0761 Роса сађе доље на авлију,
0762 Па на слуге вику учинила:
0763 »Опемите ми дебела дората
0764 И вранина брата Ћесеџије!« 
0765 А слуге јој веле лакрдију:
0766 »Куд ћеш ноћас, мила госпођице?« -
0767 »Хоћу ноћас у шетање ићи
0768 И повести Туркињу дјевојку,
0769 Јер Туркиња в’ома невесела,
0770 Не ћу ли је мало разговорит.
0771 Водићу је до бијеле цркве,
0772 Јер је црква скоро начињена,
0773 Не ће л’ се ту мало веселити.« 
0774 Слуге су јој коње опремиле;
0775 Када коње слуге опемише,
0776 Оде Роса уз бијелу кулу:
0777 »Хајд’ на ноге, дијете Халиле!« 
0778 Халил одмах скочио на ноге,
0779 А Росанда до Ајкуне дође,
0780 Па је узе за бијелу руку,
0781 Па пођоше низ шикли одају
0782 И пред њима дијете Халиле;
0783 Кад су били низа мердевине,
0784 А Ајкуна говори Росанди:
0785 »Куд ће ова са нама дјевојка?« –
0786 »Слушкиња је крчмарице Луце
0787 И ми ћемо с њоме до мејхане,
0788 У мејхани да је оставимо,
0789 А ми ћемо коње протјерати,
0790 Ићи ћемо куд је нама драго.« 
0791 У то доба сашли на авлију,
0792 Па Росанда узјаха вранина
0793 Свога брата Мила Ћесеџије,
0794 А Ајкуна закрочи дората,
0795 Па Росанда викну на вранина:
0796 »Хајд’ предамном слушкињо дјевојко.« 
0797 Из капије коње истјераше,
0798 Па дођоше пред пјану мејхану,
0799 Пред мејханом коње заставише,
0800 Па улетје Халил у мејхану.
0801 У мејхани нико не бијаше
0802 Осим сама крчмарица Луца,
0803 А вели јој Мујагин Халиле:
0804 »Крчмарице, Богом посестримо!
0805 Брже ђога а брже оружје!« 
0806 Крчмарица даде му оржје
0807 Па се Халил часом преобуче,
0808 А за појас задједе оружје,
0809 Пламениту сабљу припасао,
0810 »Јалах!« рече, посједе ђогата,
0811 Па Луција говори Халилу:
0812 »Црн ти образ Мујагин Халиле!
0813 Зар ћеш мене младу оставити,
0814 Да ме с’јече Милан Ћесеџија?« 
0815 А вели јој Мујагин Халиле:
0816 »Ходи за ме, јаши на ђогата.« –
0817 »Не ћу богме, Мујагин Халиле,
0818 Ја имадем брзу бедевију,
0819 Скоро сам ју клету набавила.« 
0820 Па одлетје у топле подруме,
0821 Хитро спреми своју бедевију,
0822 Злена је ко зелена трава,
0823 Изведе је из топла подрума,
0824 Бога викну, појаха кобилу.
0825 Кад су били до градске капије,
0826 Капетани њиха дочекаше:
0827 »Куд ћеш ноћас, наша госпођице?« –
0828 »Хоћу ноћас до бијеле цркве,
0829 Да ја водим Туркињу дјевојку,
0830 Да ми цркву сејир учинимо.« 
0831 Превари их Росанда дјевојка;
0832 Из капије коње истјераше,
0833 Хватили се поља зеленога.
0834 Пошто били у дно поља равна,
0835 Вратио се Милан из шетања,
0836 Па он дође до бијеле куле,
0837 Ал на кули нигдје никог нема;
0838 Када видје гдје Росанде нема
0839 И са њоме Туркиње дјевојке,
0840 Милан се је јаду досјетио,
0841 Гдје оно би Мујагин Халиле,
0842 Па се Халил тебдил учинио,
0843 Те је дошо да кулу похара.
0844 Милан стрка низ бијелу кулу,
0845 Па он оде у топле подруме,
0846 Ал ту коња ни једнога нема.
0847 Он закука кано кукавица,
0848 Даде хабер на град топџијама,
0849 Па са града пукоше топови,
0850 Народ лети Милановој кули:
0851 »Што је ноћац, драги господару?!
0852 Све им каже, што је и како је:
0853 »Ноћац ми се робље поробило.« 
0854 Из Облића народ полетио
0855 И пред њима Милан Ћесеџија,
0856 Узјао је махнута путаља,
0857 Путаљ бјеше Стојан Капетана,
0858 За Халилом потјер учинише,
0859 Брдом пјешци, пољем коњаници.
0860 Свануло је и грануло сунце,
0861 Потјерници насред поља дошли,
0862 Халил дође под Крушевац клети,
0863 Ну Халила брата Мујагина,
0864 Под Крушевац зуелену планину.
0865 Пред ђогата робље пропустио,
0866 Халил бије коње од мејдана.
0867 »Хајде коњи, изјели вас вуци!« 
0868 Па са брда и планине прими,
0869 А гледа га са планине Мујо
0870 И са Мујом три хиљаде друга,
0871 Јер се Мујо препао Халилу,
0872 Био пошо с друштвом до Облића.
0873 Кад је Мујо брата угледао,
0874 На друштво је вику учинио:
0875 »Пан’те, браћо, овдје у бусију,
0876 Немојте се који преварити,
0877 Да бисте се јавили Халилу,
0878 Већ Халила да ми пропуштимо,
0879 А за њим ће Власи ударити,
0880 Ми ћемо их ватром дочекати,
0881 Ја ћу гађат Милан Ћесеџију,
0882 Згађат њега пушком од очију.
0883 Знадем добро, да ћу га убити,
0884 Јер на њему оклопа немаде,
0885 Јер је Милан пошао на хитњи.« 
0886 Па падоше Турци у бусију.
0887 У то доба Халил наљегнуо,
0888 Попустише цуре и Халила.
0889 Мало вр’јеме, али дуго није,
0890 Наљегнуо Милан уз планину
0891 И за њиме остала дружина;
0892 Муја згађа Милан Ћесеџију
0893 Међу очим, гдје обрве веже, -
0894 Паде Милан у зелену траву.
0895 И остале пушке запуцаше,
0896 Ко погибе, оста на планини,
0897 Ко је здраво, бјежи до Облића.
0898 Па кренуше Турци за Халилом,
0899 Стигоше га таман код језера,
0900 Код језера и дуге пољане,
0901 Па одоше с њима на Крајину,
0902 Одведоше сестру Миланову. –
0903 Вита јело дижи брду гране,
0904 Да су нашој браћи здраве главе!



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 115-137