[Седе Марко с мајку да вечера]
Седе Марко с мајку да вечера
Па угледа звезду вечерницу,
Па гу пита Краљевићу Марко:
— Чујеш ли ме, звездо вечерницо,
Што те питам право да ми кажеш, 5
Јер ти грејеш целу Руменлију
И ти знајеш свакога јунака,
Да ли има појунак од мене?
Тад говори звезда вечерница:
— Има, има, побратиме Марко, 10
Тамо доле у Дуката града,
Тамо има дете Дукатинче,
Сада га је на седам године,
Седампут је појунак од тебе.
Кад зачуо Краљевићи Марко, 15
Расрди се, неће да вечера.
Пита њега остарела мајка:
— Сине, Марко, моје чедо драго,
Зашто, сине, с мајку не вечераш,
Да ли немаш благо за трошење, 20
Или немаш коња за јашање,
Или немаш љубу за љубљење?
Тад говори Краљевићи Марко:
— Имам благо, жив га не трошио,
Имам коња, жив га не јануја, 25
Имам љубу, живу да гу немам,
Многе су ми књиге долазиле,
Ал’ оваква ситна никад није,
Ситна ми је, јадовита ми је,
Ова књига од Дуката града, 30
А од руке дете Дукатинче,
Сада га је на седам године,
Седампут је појунак од мене.
Тад говори Јевросима мајка:
— Ајде, сине, са мном да вечераш, 35
Мајка ће ти рано уранити,
Спремиће ти шећерне колаче,
А љуба ће шаренога коња,
Па ти иди у Дуката града,
Немој, сине, кавгу да замећеш, 40
Тамо имаш твоју милу сестру,
Мож’ је тебе то мили сестрићу.
Боже мили чуда великога!
Леже Марко санак боравити,
Мајка спрема шећерне колаче, 45
Љуба спрема коња шаренога.
Кад устаде Краљевићи Марко,
Он наточи тулумину вина,
Што је већа деведесет оке.
Једну попи, другу Шарцу даде, 50
А трећу је на коња ставио,
Бацио је седлу на телкију,
А на другу тешку топузину,
Да не клима ни там ни овамо.
Докле тури ногу у зенгију, 55
Стиже Шарац у Окана града,
Докле тури и десну у другу,
Шарац стиже у Дуката града.
Далеко га дете угледало
Па он викну на дванајес’ слуге: 60
— Слуге моје, отварајте врата,
Мене иде ујче у походе,
Моје ујче Краљевићи Марко,
Прихватите коња од јунака,
Мила госта на бијелу кулу, 65
Он не иде бојак да бојује,
Већ он иде гости да гостује!
Хитио слуге на двор искочише,
На авлију порте отворише,
И пристиже Краљевићи Марко, 70
Од јунака коња приватише,
Мила госта на кулу водише,
Гостоваше до три бела дана.
Тад говори дете Дукатинче:
— А мој ујче, Краљевићи Марко, 75
Ајде, ујче, коњи да јашемо.
Изиђоше у широко поље,
Тад примети Краљевићи Марко:
У јунака срце лавовито,
А у коња срце виловито. 80
Наљути се Краљевићи Марко
Па извади сабљу оковану,
И посече дете Дукатинче:
— Јаој ујче, Краљевићи Марко,
Тужно ме је срце заболело! 85
Проговара Краљевићи Марко:
— Играј коња и лево и десно,
Преболеће срце у јунака.
Игра коња дете Дукатинче,
Мртво паде на земљицу црну. 90
