Седам Хрњичића у ропству Сењског капетана (Јајце)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Седам Хрњичића у ропству Сењског капетана (Јајце)

0001 Уродила бјелица пшеница,
0002 На Кладуши Муја кладушкога,
0003 На њу Мујо купи жетелице;
0004 И он скупи тридес’т дјевојака,
0005 Уз њих меће тридесет момака,
0006 Па све момка меће и дјевојку.
0007 Кад покупи Мујо жетелице,
0008 Послао их у поље на жетву,
0009 Уз њих браћу посла Хрњичиће;
0010 Седам било браће Хрњичића.
0011 Кад сведоше жетелице б’јеле,
0012 На пшеницу бркљу ударише,
0013 А на бркљу пушке објесише,
0014 По момак се и дјевојка стаде,
0015 А налажу, да жању пшеницу.
0016 Сад да ти је било погледати,
0017 Како момак жање и дјевојка,
0018 Како иде по српу пшеница!
0019 А гледа их харамбаша Мујо,
0020 Са пенџера из куле камене.
0021 Када Мујо оком погледао,
0022 Једна цура по разорим’ хода,
0023 А не жање бјелице пшенице;
0024 То је Ајка Карајкова била,
0025 Јауклија Муја кладушкога.
0026 Кад је видје харамбаша Мујо,
0027 Скочио се, на пшеницу дође,
0028 Па он Ајки заче говорити:
0029 »Давор Јако, позлаћена грано!
0030 Што не жањеш бјелице пшенице?« 
0031 Њему Ајка Карајкова каже:
0032 »Срце душо, од Кладуше Мујо!
0033 Драгог свака има код кољена,
0034 А ја тебе чекам, харамбаша!« 
0035 Кад те Мујо р’јечи разумио,
0036 Он о бркље пушке објесио,
0037 Па на разор стаде харамбаша,
0038 А код њега Ајка Карајкова.
0039 Сад да видиш Муја кладушкога,
0040 А код њега Ајке Карајкове,
0041 Како жању бјлеицу пшеницу!
0042 Момка нема, а дјевојке нема,
0043 Да б’ водила Муја кладушкога,
0044 Тако жању љетни дан до подне;
0045 А кад сунце подне превалило,
0046 Стаде хука луга кладушкога,
0047 А ста вика Муја кладушкога:
0048 »Кладушани, покисе пшеница!« 
0049 Кладушани харамбашу вичу:
0050 »Не будали, харамбаша Мујо!
0051 Ведро небо угријало сунце,
0052 А прилике од времена нема!« 
0053 Опет паде по разору Мујо;
0054 Ја кад друга јека допанула
0055 Стаде вика Муја кладушкога:
0056 »Кладушани, покисе пшеница!« 
0057 Кладушани харамбашу вичу:
0058 »Не будали, харамбаша Мујо!
0059 Ведро небо угријало сунце,
0060 А прилке од времена нема!« 
0061 Опет Мујо паде по разору,
0062 Па он жање бјелицу пшеницу.
0063 А кад трећа јека допанула,
0064 Харамбаша виче Кладушане:
0065 »Кладушани, покисе пшеница!« 
0066 Њему вели три’ест Кладушана:
0067 »Не будали, од Кладуше Мујо!
0068 А прилике од времена нема!« 
0069 А вели им Кладушанин Мујо:
0070 »Кладушани, жалосна вам мајка!
0071 Прилике нам од времена нема,
0072 Ал се бојим,драга браћо моја,
0073 Од Карловца Карловића бана,
0074 Јер у Муја мировања нема!
0075 Често трчим плацу до Карловца,
0076 Може сердар подигнути војску,
0077 Може Мују на пшеницу доћи,
0078 Лећи момци а лећи дјевојке;
0079 Па се бојим сењског капетана,
0080 Јер би мого подигнут се на ме,
0081 Мого б’ ноћи на Кладушу саћи!
0082 Тако с’ Мујо с њима преговара,
0083 А из луга магла испанула,
0084 А из магле два орла крсташа:
0085 Ну то н’јесу два орла крсташа,
0086 Већ бајраци сењског капетана,
0087 Сењанина је три пуне хиљаде.
0088 Кад их видје од Кладуше Мујо,
0089 Јави Мујо, Кладушане викну:
0090 »Покис браћо бјелица пшеница!« 
0091 Сад да видиш Муја кладушкога!
0092 Кад побјеже, остави дјевојке,
0093 А Ајка га Карајкова викну:
0094 »Срце душо, од Кладуше Мујо!
0095 Зар се бојиш сењског капетана,
0096 Зар ћеш, Мујо, мене оставити!« 
0097 Види Муја, па се повратио,
0098 Па Ајкуни заче говорити:
0099 »Давор Ајко, позлаћена грано!
0100 Ја с’ не бојим сењског капетана,
0101 Него бјежах, да ата ујагмим,
0102 Да потјерам сењског капетана!« 
0103 То дорече, пшеници се врати,
0104 Па повика момке и дјевојке:
0105 »Свак унеси снопље и пшеницу!« 
0106 Тешко момци трчу и дјевојке,
0107 Све носећи снопље и пшеницу.
0108 Шанац гради харамбаша Мујо,
0109 Од пшенице, жалосна му мајка;
0110 А кад Мујо шанац направио,
0111 Ту убаци три’ест дјевојака,
0112 За дугачке пушке прихватише,
0113 Па на снопље пушке набацише,
0114 А прикучи сењски капетане,
0115 Кад с’ прикучи, харамбашу виче:
0116 »О Турчине, од Кладуше Мујо!
0117 Не пал’ пушке а не губи главе,
0118 Не губ’ момак’ а ни дјевојака!« 
0119 Кад то чуо на пшеници Мујо,
0120 Повикао сењског капетана:
0121 »Чуј сердару, сењски капетане!
0122 Ево т’ вјера Муја кладушкога!
0123 Умрт има, предати се нема!« 
0124 Кад удари сењски капетане,
0125 А дочека на пшеници Мујо,
0126 Кад му три’ест отпуче пушака,
0127 Одмах паде тридесет Сењана,
0128 Заузбише сењског капетана;
0129 А да видиш сењског капетана!
0130 Како викну, ко да јелен рикну:
0131 »О Сењани, зло пописте вино,
0132 А он пушке Муја кладушкога!« 
0133 Опет сердар натјерао војску.
0134 Момци дуге пушке побацаше,
0135 За готове мале прихватише,
0136 А дјевојке дуге пренабише,
0137 Кладушани пушке опалише;
0138 А кад пуче тридесет пушака,
0139 Опет паде тридесет Сењана.
0140 Сердарева позастаде војска,
0141 Опет викну сењски капетане:
0142 »О Сењани, зло пописте вино!« 
0143 А Сењани опет ударише,
0144 Кладушани огањ оборише;
0145 Опет паде тридесет Сењана.
0146 А да видиш сенског капетана,
0147 Кад повика на пшеницу пусту:
0148 »О Сењани, драга браћо моја!
0149 Онај јунак куће не видио,
0150 Ко једнако ударити не ће,
0151 Јандал пјешци, башка коњаници,
0152 Па бацати снопље и пшеницу!« 
0153 Кад удари сењски капетане,
0154 Док је Мујо огањ оборио,
0155 Неста снопља а неста пшенице,
0156 Јер Сењани бутум разбацаше.
0157 Кад погледа харамбаша Мујо,
0158 Легош’ момци, легоше дјевојке
0159 Свих погину тридесет момака,
0160 Покрај њиха три’ест дјевојака,
0161 И лијепа Ајка Карајкова.
0162 Види бахта седам Хрњичића,
0163 Без еџела умирања нема!
0164 Нит’ с’ ранише, нити погинуше,
0165 Свих седам их живе похваташе,
0166 Ухватише, руке повезаше.
0167 Сад с Кладуше дрмнуше топови,
0168 На Цазину б’јелу отпукоше,
0169 Па на Крупи опет отпукоше
0170 Сва с’ узјари серхат и Крајина,
0171 А ста вика сењског капетана:
0172 »Ко је болан нека лугу бјежи,
0173 Ето ларме с Поуња и Крупе!« 
0174 Покупише по бојишту мртве,
0175 Покопаше крај кладушког луга.
0176 А кад своје мртве покопаше,
0177 Побјегоше Сењу каменоме,
0178 Собом водећ седам Хрњичића.
0179 Док се серхат скупи и Крајина
0180 На пшеницу Муја кладушкога,
0181 Већ утече сењски капетане,
0182 Баш до Сења и сињега мора
0183 И одведе седам Хрњичића.
0184 Кад Крајина сађе на Кладушу,
0185 Сва стрњика крви набујата;
0186 Покупише три’ест дјевојака,
0187 А и код њих тридесет момака,
0188 Све копају једно код другога,
0189 На поредо момка и дјевојку,
0190 Нек с’ спомиње док тече Крајине;
0191 А на јандал Ајку Карајкову,
0192 Јауклију Муја кладушкога,
0193 Па свак своме двору окренуо;
0194 Тешко жале седам Хрњичића,
0195 Јер Кладуши опадоше крила.
0196 Да видимо сењског капетана!
0197 Кад одведе седам Хрњичића,
0198 У своју их саведе авлију,
0199 По столовим’ посади сердаре,
0200 Вијећају, чаше испијају,
0201 Како л’ седам убит Хрњићића.
0202 Ево како в’јеће учинише:
0203 Све их седам врћи под хенкала.
0204 Хенкал дође и донесе ћорду,
0205 А ста вика сењског капетана:
0206 »О Сењани, драга браћо моја!
0207 Кога ћемо најпре погубити?
0208 Ал Турчина најстаријег Муја,
0209 Ал најмлађег Хрњицу Халила
0210 Па по реду откидати главе,
0211 Метнути их Сењу на табију,
0212 Нек гледају низ дебело море?« 
0213 Ув’јећаше, харамбаши Мују
0214 Да ће најпре одрезати главу,
0215 Нек с’ њега браћа не уздају.
0216 Види бахта Муја кладушкога!
0217 Кад еџела умирању нема,
0218 Кад еџела још у Сењу нема;
0219 Спаде Анђа сенсјког капетана,
0220 Права сестра сењског капетана,
0221 Она брата у авлији викну:
0222 »Куку, брате, сењси капетане!
0223 Чудо ј’, брате, и седам овнова
0224 Заклат’ умах на капији граду,
0225 А камо ли седам братимаца!
0226 То ће с’ чудо на далеко чути.
0227 Па знаш, брате, сењски капетане,
0228 Да ј’ у Муја чудо побратима!
0229 Знаш му даја Козлић Хурем-агу,
0230 Па ајана, бега удбињскога?
0231 Могу чути, покупити војску,
0232 А ти с’, брате спремаш у сватове,
0233 Да се жениш, жалосна ти маја!
0234 Јеси л’, брате, испросио Ружу,
0235 А од Пага, од сињега мора,
0236 А од Папа, од нашега бана,
0237 Какве цуре у Римлуку нема!
0238 Ето т’ нема ни петнаест дана,
0239 А до рока,па ’ш водит сватове,
0240 А од Сења до Пага нашега,
0241 Седам, брате, имаде конака!
0242 Кад погубиш седам Хрњичића,
0243 Ну Туради, жалосна ти маја,
0244 Пред сватове до сињега мора,
0245 Па ти вјеру и Бога задајем!
0246 Ако Турци на Приморје сађу,
0247 Нит ћеш доћи, ни довест’ Ружицу!
0248 Не’ мој брате, сењски капетане,
0249 Почуј Анђу, не желио здравља!
0250 Ти ту браћу у тавницу баци,
0251 Па кад пођеш, поведеш сватове,
0252 Ти поведи седам Хрњичића
0253 У сватове, до Пага нашега,
0254 И понеси до седам колаца.
0255 На конаку остави по једног,
0256 Да на коцу броји небом зв’језде,
0257 Нек’ с’ спомиње док је Сења било!« 
0258 Послуша је сењски капетане,
0259 Па он браћу баца у тавницу,
0260 Браћа леже за петнаест дана.
0261 А када ли роци освануше
0262 Вид’ сердара, па купи сватове!
0263 Мало свата четири хиљаде.
0264 С мање не см’је покрај сиња мора;
0265 Па изведе седам Хрњичића.
0266 Кад извади седам Хрњичића,
0267 Викну глава сењског капетана:
0268 »Кога ћемо овдје оставити,
0269 Мртва сједјет’ и капије чуват,
0270 Али Муја, ал њег’ва Халила?« 
0271 Анђа опет брату полетјела:
0272 »Немој, брате, сењски капетане!
0273 Већ изведи до Пага нашега,
0274 Кад дођеш бабалуку своме,
0275 И преноћиш, поведеш Ружицу,
0276 Онда, брате, ти остављај путем
0277 Седам браће на седам конака.« 
0278 Опет сердар Анђу послушао.
0279 Видер Анђе сењског капетана!
0280 И она ће у сватове поћи,
0281 У јенђилук по дилбер Ружицу.
0282 А кад Анђе зајахала ђога,
0283 Она брату вели капетану:
0284 »О мој брате, сењски капетане!
0285 Дајдер мени харамбашу Муја,
0286 Попуст’ мало из рамена руке,
0287 Како море повести ми ђога,
0288 Нек с’ спомиње, док тече Крајине!« 
0289 Капетан јој даде харамбашу.
0290 Јадна главе Муја кладушкога,
0291 Гдје дочека водити ђогата
0292 Кад капетан подиже сватове,
0293 Он на Сењу опали лумбарду,
0294 А сватови огањ оборише.
0295 Добри коњи, помамни Сењани,
0296 Све нагони један на другога,
0297 А све пали из пушака малих;
0298 Добар ђого сењског капетана,
0299 Тад’ му ј’ био на четврту траву, -
0300 Анђелија сењског капетана
0301 Све на Муја нагони ђогата.
0302 Све га ђого низ урије чепа,
0303 Све од Сења до Пага влашкога,
0304 Тамам једва за седам конака.
0305 Кад сађоше до Пага камена,
0306 Добро их је бане дочекао,
0307 Све сватове по јафтама баци,
0308 А он себи сењског капетана,
0309 И уз њега седам Хрњичића.
0310 Вечераше, конак учинише,
0311 Седам браће ни спавати не ће.
0312 Кад свануло, сунце огрануло,
0313 Стаде вика сењског капетана,
0314 А сватовски куцнуше чауши:
0315 »Хазур ола, кићени сватови!
0316 Свати јесмо, за стајања н’јесмо,
0317 Доцкан нам је, подалеко нам је,
0318 Кратки данци, дугачки конаци!« 
0319 Тад сватови ате узјахали,
0320 Па од Пага снаху подигоше,
0321 Док ста вика сењског капетана:
0322 »Давор Анђо, у брата једина,
0323 Је ли вакат браћу остављати,
0324 Да с’ растаје један од другога?
0325 Ал би овдје подигнули Муја,
0326 Ал најмлађег брата им Халила?« 
0327 Анђелија брату говорила:
0328 »Послушај ме, брате по рођењу,
0329 Не остављај брата ни једнога,
0330 Во’ их живе Сењу каменоме!
0331 А кад Сењу дођеш каменоме,
0332 Сведеш Ружу, па с’ ожениш њоме,
0333 Ти с’ Турчина не бој ни једнога,
0334 А у Сењу покрај сиња мора;
0335 Онда смичи седам Хрњичића!« 
0336 Види бахта седам Хрњичића!
0337 Гдје их л’јепа обрани дјевојка!
0338 Брат послуша сестру Анђелију,
0339 Опет браћу води Сењу б’јелом,
0340 Седам дана до Сења камена.
0341 Све пјешице браћа путујући,
0342 Посустали један код другога.
0343 Сад да видиш на ђогату Анђе!
0344 Кад се Сењу помоли дјевојка
0345 И сватови сењског капетана,
0346 Види Анђе докле тјера Муја!
0347 Из сватова њега истјерала,
0348 Она Сењу прави и капији.
0349 Ох докле је кидисала Мују!
0350 Добар ђогат, шкакљива дјевојка,
0351 Тешко б’ мала пушка дометнула
0352 Од сватова па до Анђелије.
0353 Ал њој вели од Кладуше Мујо:
0354 »Давор Анђо, змија те ујела!
0355 Јер ти куцаш покрај мора ђога,
0356 Све ми пете сатра уз обалу,
0357 Покрвавих траву и обалу,
0358 А од плоча од коња ђогата.« 
0359 Док ста вика са ђогата Анђе:
0360 »Срце, душо, од Кладуше Мујо!
0361 Јунак н’јеси, колико те кажу;
0362 Да си јунак, да си мушка глава,
0363 Неб’ те ђогат трао уз обалу,
0364 Ти би болан уставио ђога,
0365 Скин’о мене са коња ђогата,
0366 Па ђогату седло притиснуо,
0367 Бацио ме на сапе ђогату,
0368 Па побјего од Сења камена,
0369 Срце, душо, на Кладушу б’јелу;
0370 Изв’о ђога, а извео Анђу,
0371 Каква ђога већ код Сења нема,
0372 А ни Анђе покрај сиња мора!« 
0373 А кад Мујо чуо харамбаша,
0374 Онда Анђи на ђогату каже:
0375 »Давор Анђо, позлаћена грано!
0376 Како ћу те скинут са ђогата,
0377 Кад су моје савезане руке!« 
0378 А кад Анђа р’јечи разумјела,
0379 У мантију руком полетјела,
0380 Из ње Анђе ножић повадила,
0381 Преко плећа Муја ошинула,
0382 Па ћеневир пресјече дјевојка.
0383 А кад Мују одр’јешила руке,
0384 Да га видиш, весела му маја!
0385 Анђелију за појас прихвати,
0386 Док је хвати, скиде са ђогата,
0387 Па ђогату седло притиснуо,
0388 Анђелију на ђогата баци.
0389 А све гледа сењски капетане,
0390 И он гледа, и уз њег сватови.
0391 А кад Анђу на ђогата баци,
0392 Анђа викну:«Пусти, харамбаша,
0393 »Пусти кајас од коња ђогина!« 
0394 Мујо пушћа, ђоган заграбио,
0395 А кад ђоган земљом заграбио,
0396 Стаде вика сењског капетана:
0397 »О сватови, драга браћо моја!
0398 Видер Анђе, змија је ујела,
0399 Гдје одр’јеши Муја харамбашу!« 
0400 Па још рече сењски капетане:
0401 »Свак потјерај Муја и ђогата!« 
0402 Кад сватови земљом заграбише,
0403 Чудна тутња покрај сиња мора!
0404 Док повика сењски капетане,
0405 А на име харамбашу Муја:
0406 »Стандер, Мујо, утицања нема!« 
0407 Да му видиш од мејдана ђога,
0408 Како Муја носи и Анђицу!
0409 Свата тамам четири хиљаде,
0410 А пред њима сенсјки капетане.
0411 Тек што гоне, то даље остају,
0412 Ђога нико савити не море.
0413 Док повика сенски капетане
0414 Са чилаша свог сеиза Ђура:
0415 »Брже шајку, ђогатову мајку,
0416 Бржа ј’ шајка од ђогата мога,
0417 Сапреће га мл’јеко материно.« 
0418 Док му Шуро доведе кобилу,
0419 Сјаха чилу, узјаха кобилу;
0420 Ал одмаче на ђогату Мујо,
0421 За њим виче сенски капетане:
0422 »Стан’дер, Мујо, утицања нема!« 
0423 Сад да видиш ђога и кобилу!
0424 Тужна ђога, а код бедевије!
0425 Док потече, док стиже ђогата,
0426 А кад сењски стиже капетане,
0427 Јадном Мују сузе ударише,
0428 Па он Анђу на ђогату викну:
0429 »Што то, Анђо, ујела те гуја,
0430 Упути ми са рамена главу!
0431 Ал ја своје не бих ни жалио,
0432 Али браће, грдна рано моја!« 
0433 Када Анђа чула харамбашу,
0434 Она Мују на ђогату каже:
0435 »Давор душо, од Кладуше Мујо!
0436 Зар се бојиш сењског капетана?«-
0437 »Гдје се, Анђо, препанули не ћу!
0438 Пушке није, бритке ћорде нема,
0439 Да обраним од сердара главу!« 
0440 А вели му Анђа Латинкиња:
0441 »Срце, душо, од Кладуше Мујо!
0442 Дигни Мујо пули рисовину,
0443 Па извади обје пушке мале,
0444 То сам вргла о коњу ђогату,
0445 Порад тебе, да обраниш главу!
0446 Па се хвати под колан ђогату!« 
0447 Када Мујо диже рисовину,
0448 Па угледа обје пушке мале,
0449 Па ухвати под колан ђогата,
0450 Вид гадаре сењског капетана!
0451 Какве ћорде у сердара нема!
0452 А кад Мујо угледао ћорду,
0453 Малој пушки ни мукајет није,
0454 Већ он врати на кајасу ђога.
0455 Ја кад Мујо повратио ђога,
0456 О да видиш сењског капетана!
0457 Допад’ шајка до коња ђогата,
0458 Хрза шајка, ђогат одхрзао
0459 А од Муја полетјела ћорда,
0460 Па он викну сенсјког капетана:
0461 »Чуј сердаре, сењски капетане,
0462 Платићеш ми свих шест братимаца!« 
0463 Кад капетан угледао ћорду
0464 А у руци Муја кладушкога,
0465 Ве с’ капетан обранит не море
0466 Од зла вука, Муја кладушкога,
0467 Па капетан застави кобилу,
0468 А повика харамбашу Муја:
0469 »О Турчине, од Кладуше мујо!
0470 Не кидиши од рамена глави,
0471 Џаба т’ ђого, носи Анђелију,
0472 О Турчине, на Кладушу б’јелу!« 
0473 Ђогата је уставио Мујо,
0474 Па он вели сењском капетану:
0475 »Чуј сердаре, сењски капетане!
0476 Ето мојих свих шест братимца
0477 У конаку сењског капетана,
0478 Одр’јеши их, дај им брашљеницу,
0479 Нека кули иду на Кладушу,
0480 Јер ти вјера Муја кладушкога,
0481 Теби добра већ у Сењу нема!« 
0482 Њему сењски вели капетане:
0483 »О Турчине, од Кладуше Мујо,
0484 Ја ћу пустит браћу на Кладушу!« 
0485 Види Муја, отишће ђогата,
0486 И однесе Анђицу дјевојку.
0487 Када сердар дође на капију,
0488 Па у кулу уведе Ружицу,
0489 Он се натраг у авлију врати,
0490 Браћи снесе меса и погаче,
0491 А свакоме даде брашљеницу,
0492 Одрјеши их, па их отпусито.
0493 Сад нек иде свих шест Хрњичића
0494 Натраг кули на Кладуши равној.
0495 Ал да видиш Муја кладушкога!
0496 Лако ј’ Мују на Кладушу саћи,
0497 На ђогату сењског капетана!
0498 Када кули на Кладушу дође,
0499 Па под кулом остави ђогата,
0500 Сестру Ајку са ђогата викну:
0501 »Сестро Ајко, прихвати ми Анђу,
0502 Милу сестру сењског капетана,
0503 Вод’ је кули себи у одају!« 
0504 Када Ајка Анђу опазила,
0505 К њој испаде, скиде са ђогата,
0506 Грле с’ љубе одадв’је дјевојке.
0507 Ја кад мати до ђогата дође,
0508 Па кад Муја видје и ђогата,
0509 И Анђицу сењског капетана,
0510 Мати цикну, а повика Муја:
0511 »Чуј мој Мујо, пушка те убила,
0512 Од које се никад не пребаља,
0513 Зар си браћу дао за Анђицу,
0514 И за ђога сењског капетана?
0515 Чуј мој сине, харамбаша Мујо,
0516 Да Бог даде и срећа од Бога,
0517 Па и тебе пожељела маја,
0518 О мој Мујо, пре данашњег дана,
0519 Кад си браћу дао за Анђицу!« 
0520 Мујо мајци полетио руци:
0521 »Не кун’ мати, миловање моје,
0522 Мујо браће не да за Анђицу,
0523 И за сав Сењ покрај сињег мора!« 
0524 Па јој Мујо харамбаша каже,
0525 Па јој каже, што је и како је.
0526 Мати кука, куне харамбашу,
0527 А тјеши је л’јепа Анђелија:
0528 »Немој мати бољећете глава!
0529 Истина је, што говори Мујо,
0530 Пустиће их сердар на Кладушу!« 
0531 Сву ноћ кука, сана не имала;
0532 Вав’јек пије на Кладуши Мујо,
0533 А служи га Анђица дјевојка.
0534 Кад свануло, огрануло сунце,
0535 Мати кука, да престане не ће.
0536 На ноге се харамбаша Мујо,
0537 Опреми се и припаса ћорду,
0538 Па помамна направи ђогата.
0539 Истом Мујо ђогата извео,
0540 Да га јаше на Кладуши б’јелој,
0541 Па да тегли сењском капетану, -
0542 А кад Мују очи утекоше,
0543 А на пољу погледа пшеницу,
0544 Ал испаде свих шест Хрњичића
0545 На пшеницу, па се навратише.
0546 Глеђу момке, гледају дјевојке
0547 Дају рахмет, сузе прољевају.
0548 Кад Мујо браћу угледао,
0549 Врати ђога, за јасле привеза,
0550 Па он матер од ђогата викну:
0551 »Поглеђ’, мати, кули са пенџера,
0552 Па ти браћу види Хрњичиће!« 
0553 А кад стара оком погледала,
0554 Напр’јед иду свих шест Хрњичића.
0555 Пред њих стара испанула мајка,
0556 Па пред кулом сваког пригрлила,
0557 Пригрилила у чело љубила:
0558 »Јесте л’ дјецо, здраво и весело!
0559 »Јесмо, мати, драгом Богу хвала.« 
0560 Кад уђоше кули у одају,
0561 Мујо пије џаму код пенџера,
0562 А полетје свих шест братимаца,
0563 Грле, љубе у одаји Муја,
0564 Мајка њиха гледа у одаји:
0565 Мати пита, а дјеца јој кажу,
0566 Како ј’ тамо код Сења бијелог.
0567 Њојзи кажу свих шест Хрњичића:
0568 »Куку наша по рођењу мајко!
0569 Да ниј’ Бога и бахта Мујова,
0570 И Анђице сењског капетана,
0571 Ми код Сења погубисмо главе.« 
0572 Сад да видиш на одаји мајку!
0573 Кол’ко љуби харамбашу Муја,
0574 Тол’ко Анђу сењског капетана.
0575 Види Муја на Кладуши б’јелој!
0576 Сву Кладушу на весеље викну,
0577 Јер је Анђа дон’јела цекина,
0578 Још хиљаду испод врата свога,
0579 Што му било оправити пира,
0580 Каквог пира не би на Кладуши.
0581 Лијеп пород с Анђом породио,
0582 Једног сина стеко на Кладуши,
0583 А од Анђе сењског капетана.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 204-218