Сву ноћ оди, ништа не украдо
кад би зора, девојку украдо.
Украдо гу мајке из постељу,
одведо гу у гору зелену.
Врза коња за јелу зелену, 5
а девојку за туј десну руку.
Па си лего мало да поспавам.
Кад се диго, трећи дан у пладне
кад погледам нигде никог нема:
Нема ми коња, нема ми мома. 10
Траг по траг до Београд града.
Девојка се моја препродала:
коња дала, јунака избрала.
Референце
Извор
Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 727.
