Сву ноћ лових ништа не улових,
Кад би зора улових девојку.
Веза коња за јелову грану,
А девојку за десницу руку.
Девер снаји тихо говораше: 5
„Ој, снашице, питома ружице,
Или с’ расла бора гледајући,
Ил’ нашега брата чекајући?"
— „Нит’ сам расла бора гледајући,
Нит’ вашега брата чекајући, 10
Већ сам расла једихта у мајке;
Шећер јела, шећер воду пила,
Свилу прела, на свилу седела."
Коста П. Манојловић, Свадбени обичаји у Пећи, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига осма, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1933., стр. 44.
