Свет (комад у четири чина)/66
VII
ТОМА, за тим СИМА
ТОМА (стао, дубоко уздахне, брише брижно чело, врти главом, крсти се и мумла час: „Ооооо...“, а час му испадне реч: „гедур“ или „цедур“. Оде и до врата од собе, где му се жена и деца спремају да оду из куће, погледа тамо, па се опет врати, слежући раменима, као човек кога је постигла зла судба, коју не може избећи, већ је мора трпети).
СИМА (улази пажљиво и срамежљиво на задња врата, па, пошто га Тома не види нити чује, остаје тамо. После извесне паузе једва тихо проговори): Томо!
ТОМА (окрене се, спази Симу, озари му се лице радошћу, притрчи му и загрли га): Где си, брате, где си, ако Бога знаш?!
СИМА (Потресен, али прекорно): Томо, Томо....
ТОМА: Где си, да ми се нађеш, брате рођени!
СИМА: Зар смеш да ме питаш?
ТОМА: Опрости, брате!
СИМА: Не бих ти опростио, али не могу да издржим. Двадесет и пет година ја долазим у твоју кућу као у своју, па.... сад не могу, ето, не могу да прођем крај ње. Увредио си ме... Не могу лако да ти опростим, али... не могу ни да издржим. Ово је десет дана како сам издржао, десет пуних дана пролазио сам крај куће и гледао сам да зажмурим, огледао сам да окренем главу, али бадава... Мучило ме... мучило. А нисам те ни ван куће виђао: нисам виђао ни кога од твојих, па сам хтео само онако, само онде на вратима да останем и да припитам: јесте ли сви здрави и ништа више, само то да питам, па да идем. Кад бих чуо да сте сви здрави, ја бих ваљада могао још десет дана издржати, а да не свратим.
ТОМА: А да знаш, како си ми потребан! Седи, молим те седи.
СИМА (Седне).
ТОМА: Потребан си ми као парче хлеба; немам коме да се појадам, нема ко да ме утеши.
СИМА: А шта је, брате? Зар те је тако зло снашло?
ТОМА: И зло и горе, Симо... Содома и Гомора.
СИМА: Ех, ех, ех... Није ваљада тако, де...
ТОМА: Тако је.
СИМА. Јесте ли сви здрави?
ТОМА: Сви.
СИМА: Само кад није нико болестан.
ТОМА. Сви смо болесни.
СИМА: Ето ти сад. Ја те не разумем. Кажи ми, брате, јасно.
ТОМА: Хоћу... Слушај. (Хода по соби и домишља се)...Само не знам ни с кога краја да почнем. Дабоме да не знам. Има, видиш, ствари у свету, које и немају свој почетак него само крај. Дакле, крај, само крај ти могу казати. Ја не знам шта је ово, него само то ти је крај, брате: моја кућа пропаде.
СИМА: Ама како?
ТОМА: Видиш: и ја сам неверан мојој жени, и моја је жена неверна мени. Отерао сам жену, отерао сам децу и деца се одрекла и оца и мајке, и неки гедур се умешао ту и... не знам, видиш да ја не знам ни шта говорим... Ја не умем ништа да ти објасним.
СИМА: Ама ја видим и сâм, да се ту умешао неки ђаво, кад си ти потегао мене... мене, болан, да отераш са свога прага. Па шта је то? Говори, брате, ко то све направи?
ТОМА: Само, само се направило.
СИМА: Не може то само. Ето то, на пример, то што си мене отерао, то се није могло само направити. Па хајде на то ми одговори, зашто си мене отерао?
ТОМА: Због света.
СИМА: А зашто си тетка-Кају отерао?
ТОМА: Због света.
СИМА: А зашто си...
ТОМА: Због света, због света, због света... Разумеш ли, због света, све због света. Док свет није ушао у моју кућу, ми смо красно живели, сви смо се волели, сви смо се поштовали... Знаш и сâм. Али кад свет наиђе, а он поче да уређује и наређује, као да и није ово моја кућа, као и да није ово моја породица. Прво и прво свет је променио мојој жени шешир; па онда свет ми је избацио из собе овај намештај и ову фотељу; она је све до сад била на тавану. Па је онда свет почео да ми мења слушкиње; отерао ми је прво једну, а довео другу; после је отерао и ту другу. Па ми је онда свет довео у кућу неког учитеља музике, па га је онда тај исти свет истерао; па је онда свет детету од петнаест година — Јелкици — обукао дугу сукњу, па ју је после опет тај исти свет скинуо; па је, брате, тај исти свет и тебе отерао; па ми је тај исти свет кћер запросио, па он опет свадбу покварио.
СИМА: Ама Бога ти?
ТОМА: И није то све, него се, брате мој, у овој кући више не зна свој своме; нити се зна ко је крштен, ни ко није крштен. Замисли само: моја жена ми је неверна....
СИМА (прекорно): Томо!
ТОМА: А ја сам неверан мојој жени.
СИМА: То не може бити.
ТОМА: Знам и ја да то не може бити, али.... ето, свет тако каже. Па онда моја деца... Да видиш само, шта се учинило од онако красне деце. Нада мени у очи каже... шта ти не каже; а тако исто и мајци каже. А Јелка, замисли Јелка...
СИМА: Јелкица?
ТОМА: Јелкица, јесте Јелкица пише љубавна писма и потписује се „Ге-дур“.
СИМА (чуди се): „Ге-дур?“
ТОМА: То јест „Це-дур“, а она битанга се потписује „Ге-дур“. И та писма, љубавна писма, она чита мени, оцу своме?...
СИМА (крсти се): Господе Боже, шта се учини? Па шта си урадио, шта мислиш?
ТОМА: Шта сам урадио? Отерао сам од куће и жену и децу и све; отераћу најзад и себе, закључаћу врата и бацићу кључ у Дунав, па ето ти!
СИМА: Томо, немој тако... Прибери се, прибери се. Зар ти није много лакше да отераш свет, а ти с твојима да останеш у кући?
ТОМА (сину му очи надом): Па да живимо срећно и мирно, као што смо и живели, је ли?
СИМА: Тако ће, Томо, бити најбоље.
ТОМА (раздраган): Па да ти дођеш сваки дан, да ми причаш новости, да ме учиш карата, а ја с децом да плевим башту, да храним пилиће, да читам новине, је ли, је ли?
СИМА: Тако ће, Томо, бити најбоље.
ТОМА (тешко уздахне).