Свет (комад у четири чина)/61
II
СТАНА, НАДА
СТАНА (долази из десне собе, замишљена и брижна): Шта радиш, чедо моје?
НАДА: Ето, оплакујем своју судбину.
СТАНА: Не умем ни да те тешим, јер не разумем шта је све ово, што се око нас збива. Ушао је неки нечастиви у кућу, Боже ме прости (крсти се), или је Тома.... Не смем чисто ни да изговорим, али код њега не може бити све на своме месту.
НАДА: Отац никад до сад није био такав.
СТАНА: Толике године, ћерко, читав век сам ја провела с њим, и никад, никад.
НАДА: Е па, од куд сад то на једанпут да се промени, и то баш онда, кад је требало моју срећу разрушити?
СТАНА: Не знам, а не разумем.
НАДА: Слушајте, мајко. Ја вас молим, ако сте ми мајка, сачекајте га, па с њим отворено и озбиљно разговарајте. Ја нисам тражила да ме изводите; то сте ви и отац хтели. Ја нисам помишљала да се удајем; то сте ви и отац хтели. Ја никад до сад нисам ни покушала да вам своју вољу казујем, али ипак не могу допустити, да ваша воља иде тако далеко, да моју срећу руши и, што је још горе, да ме пред светом срамоти.
СТАНА: Тако је, чедо моје; али зар ти мислиш, ако му будем говорила, да ће то што помоћи? Ја му чак не смем ништа ни говорити.
НАДА: Па добро, шта да радим? Шта ми саветујете да радим?
СТАНА: Нити те умем саветовати, нити ти могу помоћи.
НАДА (плане): Не можете, дабоме да не можете, али сте могли одмоћи и покварити.
СТАНА. Покварити? Зар сам ја покварила? Покварио ти је отац. Иди, па њега питај шта му је.
НАДА (одлучно): Ако ви не знате, ја знам шта је њему, и он је у праву, што је тако урадио.
СТАНА. Шта говориш, Надо?
НАДА (пада у ватру): А није он ни покварио, него сте ви.
СТАНА. Ју, црна девојко, шта је теби?! Ја?! Од куд ја, шта ја? Ни у сну нисам сањала.
НАДА: Мислите ја не знам? Знам ја врло добро, шта говори свет.
СТАНА: Свет?
НАДА: Јесте свет.
СТАНА (подбочи се): Па шта говори, Бога ти? Реци и мени, да знам и ја, шта говори свет.
НАДА: Срамота ме је чак и да вам кажем.
СТАНА: Срамота или не, реци да чујем.
НАДА: Свет каже, да сте ви хтели да кокетујете, да сте хтели под седом косом да преотимате младожењу својој рођеној ћери.
СТАНА (пренеражена, пљесне се рукама): Надо, ћери моја, шта је теби? Како си могла тако што и да изустиш преда мном, па макар то свет и говорио?
НАДА: Смела сам... морала сам да вам кажем... морала сам... (Бори се). Јер... и ја верујем у то.
СТАНА: Надо!
НАДА: Јест, јер отац не би бадава опако урадио; не би он тако поступио, да није био уверен.
СТАНА (чисто посрће): Ћерко!
НАДА: Ја знам да је срамота, да вам и овако што кажем и... ето, ја ћу ћутати, оплакиваћу своју судбину, а ни речи вам нећу рећи. Али... не могу вас ни поштовати, не могу вас поштовати више....
СТАНА (пала у наслоњачу и тешко плаче).