Свет (комад у четири чина)/32

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   XV XVI XVII   ►

XVI

СТАНА, ТОМА за тим ТОМИЋКА.

ТОМА. Немој, Стано, да изгледаш пред женом као да си плакала.
СТАНА. Прибери се и ти, Томо.
ТОМА. Да ли нам доноси добар глас?
СТАНА. Па... даће Бог.
Г-ђа ТОМИЋКА (улази). Добар дан желим. Ију, слатка моја. (Љуби Стану). Поломила сам ноге трчећи, Добар дан, г. Томо.
ТОМА. Добар дан желим.
СТАНА. Изгледате ми весели, мора да је добро.
Г-ђа ТОМИЋКА. Нећу ништа да вам кажем, нећу... Хоћу да вас мучим.
СТАНА. Али, за Бога?
Г-ђа ТОМИЋКА (рашири руке). Ходите (Стани). Ходите, загрлите ме.
СТАНА (загрли је).
Г-ђа ТОМИЋКА (Томи). Ходите, ходите, и ви ме загрлите.
ТОМА (за се). Ко зна, ваљада је и то свет казао, Да тако мора бити. (Загрли је).
Г-ђа ТОМИЋКА. А сад... Сад нећу ништа да вам кажем.
ТОМА. Ето ти сад.
СТАНА. Кажите нам бар, је ли добро?
Г-ђа ТОМИЋКА. Та како не би било добро, слатка моја? (Грли је). Та зар оно што Томићка предузме да не буде добро?
СТАНА. Е, хвала вам, госпођо, Богу, па вама.
ТОМА. Ми ћемо се већ одужити.
СТАНА. Али говорите већ један пут, шта је.
Г-ђа ТОМИЋКА. Казаћу вам све по реду, само молим да седнемо. О, господе Боже, збунили сте се, па ме и не нудите да седнем.
СТАНА. О, извините.
ТОМА. Седите, молим вас.
Г-ђа ТОМИЋКА. Та већ и морам сести. (Седне). Дакле, слатки моји, одем ја тамо. Да, у мало не заборавих. Кад сам пошла одавде, сретнем успут господина Симу. Пита ме он: куда ћу? И ја му, разуме се, не казујем ништа. Оно, истина, он је пријатељ ваше куће, и те какав пријатељ, али шта знам, можда му нисте ни ви казали, можда му нисте хтели поверити ствар...
ТОМА. Та поверили смо му, морали смо му поверити. Знате, он је мој врло велики пријатељ, па... Ја ништа и не кријем од њега.
Г-ђа ТОМИЋКА. Та да, за Бога, а за тим, разуме се, он ће Васи помоћи, је л'те? Он у ствари и даје мираз за Наду... Но, па то и јесте право пријатељство... Није само пријатељ на речи, онако само да се каже, него, ето, хоће и да вам уда ћер...
СТАНА. Ју, шта ви то говорите?
ТОМА. Ама како да ми уда ћер?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па... за Бога, знам ја то... Што бисте ви то крили од мене?.... Као да вам нисам пријатељ?.... Зар вам нисам показала, да сам вам пријатељ?
СТАНА. Та јесте, како да нисте?
ТОМА. Али само... молим вас, реците нам, шта је то, што ми кријемо?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па зар у ствари не удаје Наду г. Сима? Он даје мираз, је л' те?
ТОМА. Та шта он даје? Како он даје?!... Зар се ја мучио и крвавио, штедео од уста, штедео од деце, те скрпио неку хиљадицу, па сад ми Сима удаје ћер? И ко то каже, молим вас? Ко то каже?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па свет, за Бога.
ТОМА. Свет? Господе Боже, шта хоће тај свет? Од куд је то сад пронашао свет?
Г-ђа ТОМИЋКА. Од куд?... Па, Боже, није никакво чудо. Виде да г. Сима не избија из ваше куће, ту је по цели дан, па свет пита: зашто ли то г. Сима једнако у тој кући?
ТОМА. Па, разуме се, свет се пита и свет сâм себи одговара. Тако је. (Плане). Добро... Ја ћу уверити свет, да ја удајем моју ћер и да ми је нико други не удаје. Кажите то свету, да ћу га ја уверити, а сад и не говоримо више о томе.
Г-ђа ТОМИЋКА. Дабоме, оставимо то, нека говори свет шта хоће. Ми да говоримо о ономе, што је најглавније... Дакле, ствар је свршена.
СТАНА. Дакле... свршена... Па што не говорите, за Бога, него нас мучите?
ТОМА. Пристао је?
Г-ђа ТОМИЋКА. Не само што је пристао, него... Јух, за Бога, ала време пролази, већ је 4 1/2 часова, је л' те? Господе Боже, па у 4 1/2 доћи ће овамо.
ТОМА, СТАНА (заједно и збуњено). Ко, за Бога?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па г. Стојановић са својом тетком. Доћи ће, да виде девојку и, ако Бог да, да свршавају. (Скочи и сама). Тек што није дошао! Боже, тек што није дошао!
СТАНА. Боже мој, а нисам казала ни Нади, да се обуче. (Устумара се). Надо, Надо. Или не... хајдемо сви тамо у собу.
ТОМА. Па зар их нећемо овде примити?
СТАНА. Не, Томо; тамо ћемо их примити, тамо у соби.

Бранислав Нушић - Свет