Светковина душе
| Светковина душе Писац: Јован Грчић Миленко |
Голема тама — а ноћца није,
Громови бију — а громи нису
Што силно муте по неба вису
У гњеву свом;
Ох, бојни громи, и бојна тама
Данаске срећно српство целива...
Да л’ збиља срећно, или се снива
У срцу мом?
О, није санак — о, хвала Богу!
Та то је јава златнога чела,
Крвава срца, погледа смела,
Та то је бој!
За свету веру, слободу златну,
Трг’о си данас змију ханџара,
Грмн’о си данас с милион шара,
Ој, роде мој!
Та ето, гле’те, к’о рој од пчела,
Јунак где гмиже, јуначка сила;
Та ето, чујте, Србија мила
Где пита свет:
Је л’ доста било писке, јаука
Злосретних дана скр’аних нада,
У срцу ножа што их убада
Душманин клет....
Крсташ се вије... невиђен покољ...
Је л’ ово крвца на груди моји?
Рањен, — ал’ ране труд се не боји,
Не боји, не!....
Ено га — паде, немоћан старац,
Што данас скупи потоњу снагу
Да се освети бездушном врагу,
Ено га — мре....
»Соколи, напред!« војвода кликну,
А стара ватра у новом пламу
Поджеже крвцу у душу саму:
Јурнусмо сви....
Страхотна сеча, самртни јаук...
Паклена праска маглу просеца...
Ал’ ди су деца бледог месеца?
Ал’ ди су, ди?!
И пророк сам се велом покрива...
Не сме да спази пропаст им трајну,
Не сме да спази победу сјајну,
Србински спас!
»У Призрен, браћо!« кликнуше душе,
Што славно паше сред бојна поља,
»Цар-Душан тамо и срећа боља
Чека на вас!«...
*
Госпоство сјајно, народ небројан
Свечаним кроком кроз Призрен ходи...
И ја сам с њима, и мени годи
Данашњи ход.
Пошли смо краља здравити свога,
Срцем понизним, вољом безмерном,
Ради да слогом и руком верном
Уроди плод.
К’о класје златно под тиском вихра,
Што се прегиба, блистајућ’ златом,
Казујућ’ срећу срећним шапатом,
Земљи предрагој: —
Е, тако народ ничице пада
Пред краља свога, уздрхтан срећом,
А он га теши милошћу већом
У вољи благој:
»Народе мили! синови рода!
Кроз густу маглу кобних столећа
У наше врте, а туђа цвећа
Гледасмо ми...
Вапајем горким и сузом врелом,
Што се на грудма ледена света
У подсмеј скока, плаћасмо клета
Вртара сви;
»Но црни живот црњега доба
Разгнаше ево мачеви бритки,
Слободу милу у светој битки
Спас’о је Срб....
Па сада барем будимо сложни!
Таман’мо својски све што нам смета,
Па ће нам тада, док траје света,
Блистати грб!«...
»Да живи слога и светли краљу!«
Ускликну мо̑ре срдаца верних —
Ускликнух — и ја!...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
»Ко да поживи, милени побро?«...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Голема туга стиште ми груди,
Из милог санка кад се пробуди’...
Зар ипак санак? — До Бога јао! —
О, ноћни данче, мало л’ си сјао!
О, рајске слике анђелска чара,
Та зар ми таког дадосте дара
Што ће на јави да ме пропара?...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Дршћућом руком прозор отшкрину’,
Прозорчић ведри зора просијну...
»Је л’ срећан исток?«... и суза кану,
Одговор зора кад ми прошану;
Ал’ шта ћу, јадан, тако се збива,
Несрећна душа — срећу кад снива...
У Пожуну, из »Слободе«.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 137-141
|