Текла вода Сава,
По њој расте перуника трава,
Крај ње јашу Павлови сватови,
Сви сватови беру перунику,
А не бере господине Павле, 5
Нег’ он своју дочекује драгу:
„Амо драга, драга душо моја,
Кад будемо двору бијеломе,
Излазиће остарјела мајка,
Износиће у кондиру вина, 10
Прими душо, а пити га немој,
Већ га подај вјенчаноме куму”!
Кад су били двору бијеломе,
Излазила остарјела мајка,
Износила у кондиру вина: 15
„На ти снашо, драга душо моја,
На се напиј вина црљенога,
Јер си душо трудна и уморна,
С туђом браћом коње играјући”.
Она прима, а пити га неће, 20
Нег’ га даје вјенчаноме куму,
А кум даде ђувегији Павлу.
Приче Пава да ће пити вина,
Отиште се капца од устаца,
Паде капца на врана коњица, 25
Мртав коњиц на зелену траву.
Али вели господине Павле:
„О мој Боже, видите ли људи,
Девет снашиц’, а осам кошуља,
Свију их је отровала мајка, 30
Па је ћела и ову девету,
А тако ми данашњега данка
Да ме није породила мајка,
И својијем задојила млијеком,
И мојијем опасала пасом, 35
Би јој данас осјекао главу”.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 111-112.
