Три су сн'јега на земљи панула,
Један лањски, други ономлањски,
А трећи је на ову годину,
Јову свате у гори затече.
Онда вели беже Јован-беже: 5
„Богом браћо, кићени сватови!
„Врх ђевојке сајван разапните,
„Да ђевојци не покисне лице."
Не бесједи нико од сватова,
Већ са коња лијепа ђевојка: 10
„Не муч'те се, кићени сватови!
„Давно ми је покиснуло лпце,
„Док ме мајка Јован-бегу дала."
Јошт да вели беже Јован-беже:
„Вратите је у род у матере, 15
„Вратите је, да је Бог убије!"
Не шћеше је свати повратити,
Одведоше Јован-бега двору.
Кад одоше ноћу у ложницу,
Неће Јово к млађахној ђевојци, 20
Но с' привуче златну чивилуку,
Те узима перна буздована,
Те удари лијепу ђевојку;
Куда куца, туда кожа пуца,
Куда пуца, крвца залијева! 25
Колико је срца јуначкога!
Јошт не рече, јао мене, мајко!
Него вели, јао, моје драго!
А Јован је њојзи говорио:
„О ђевојко, остави се врага! 30
„Не помињи у мом двору драга,
„Овде ти га нема, нит' ће бити."
Па је уби перним буздованом,
И умрије, жалосна јој мајка!
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 536-537.
