Сархош Аљо друме затвараше,
на дјевојке ђумрук узимаше.
Свака цура по жут дукат даје,
сама Фата ђердан од дуката.
Њој ми вели сархош Алијага: 5
— Стани мало, Атлагића Фато,
нећеш проћи док те не пољубим!
Њега моли ђузејли дјевојика:
— Немој Аљо, обадва ти свијета,
угрисћеш ме, познаће ми нана! 10
За то Аљо хаје и не хаје,
већ он љуби Атлагића Фату.
Ја како је љуто пољубио,
четири јој дагме оставио:
двије дагме под грло бијело, 15
двије дагме под црне солуфе.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 159.
