Сан (Војислав Илић)

Извор: Викизворник
Војислав Илић
Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Сан
Писац: Војислав Илић


Сан



Хладна јесен магле свија

Пољем зеленим,

Сунце трепти, сунце сија

Зраком леденим.


На огњишту пламен лиже

Камен студени,

И у куту слике ниже

Мртве јесени.


Хладном кишом овлажене

Ћуте равнице

И ја склопих уморене

Своје зенице.


Сневао сам премалеће,

Снове шарене,

Бистар поток, шарно цвеће,

Руже румене.


Сури орли узлетају

Горском висином,

А потоци беласкају

Цветном долином.


Свет изумро. Никог нема,

Да ме поздрави,

Кô да цели живот дрема,

Живот убави!


Сањалачки гора брују,

А по странама

Наранџа се стидно руји

Међу гранама.


Ја запитах украј мене

Поток, ружице:

„Где су људи? Где су жене?

Камо дечице?“


А ружице ћеретају

С благим лахором,

И потоци жуберкају

Тајним жубором:


„Место људи, што их змија

Од нас одроди,

Лепши свет ће да засија,

Бољи народи.“


Моју душу туга узе

С такве новости,

Али моје беху сузе,

Сузе радости.


А када је, пун милине,

Санак минуо,

Блед, магловит, са висине

Дан је синуо.


И окисли врапци мали,

Пуни жагора,

Гласно су се церекали

Поред прозора.


фебруар, 1883


Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 206-208, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.