Санак снила Думићева мајка
Санак снила Думићова мајка,
Чудна санка у чуднога данка —
У суботу, уочи недељу:
На сред је се небо преломило,
Све дзвездице крајем пребегнуле, 5
Дзвезда Зора на сред небо стоји
И окол њу две сјајне дзвездице.
Па си пошла Думићова мајка,
Па си сретне грешни калуђери:
— О бога ви, грешни калуђери, 10
Ја сам спала, лошу с'н сам снила:
На сред је се небо преломило,
Све дзвездице крајем пребегнуле,
Дзвезда Зора на срад небо стоји
И окол њу две сјајне дзвездице. 15
Говоре јо грешни калуђери:
— О бога ти, Думићова мајко,
Што се на сред небо преломило,
Тој Думићу војска предвојена,
Што дзвездице крајем пребегнуле, 20
Тој Думићу војска заробена,
Дзвезда Зора на сред небо стоји,
Тој Думићу млада удовица,
И окол њу две сјајне дзвездице,
Тој Думићу оба сирочета. 25
Малко пође Думићова мајка,
Па си срете Думића јунака,
Обе су му руке изломене
И обе му ноге изломене —
Свезали га на вранога коња. 30
Думић јунак мајци говорио:
— О бога ти, остарела мајко,
Кад смо били доле доње земље,
Туј се бисмо, огњем преметасмо,
Од Србина па нешто остаде, 35
Од Турчина ништа не остаде,
Одвојимо од овце јаганци,
Одвојико од краве телчићи,
Одвојимо од мајке дечицу.
Овце блеје, гора се лелеје, 40
Краве ричу, до бога се чује,
Мајке плачу, земља се затриша,
Кад смо били горе горње земље,
Туј се бисмо, огњем преметасмо,
Од Турчина па нешто остаде, 45
Од Србина ништа ве остаде.
Мене, мајко, Турци уватише,
Пребише ми и ноге и руке,
Свезаше ме на вранога коња
Да ја носим лиџбу[1] у вила(ј)ет, 50
Да се старе мајке не надају,
Да се младе љубе удавају.
