СПОМЕНАК

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
СПОМЕНАК
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     СПОМЕНАК
          
Волио сам неизмерно,
   Збијао сам шале,
Кад су жице на срдашцу
   Слатко задрхтале.

Као челе медоносне
   По шареном цвету,
Летиле су песме моје
   По српскоме свету.

Носио сам за шеширом
   Мирисаво цвеће,
Ја сам био први тамо
   Да се коло креће.

И пио сам међ дружнном
   Одабраном вина,
И клецао нод теретом
   Среће и милина!

Сад у срцу нема више
   Негдашњега жара,
Давно ме је оставила
   Добра воља стара.

Малаксала брза крила
   Устрељеној души,
А од дугог боловања
   Живот ми се суши.

Неколико тренутака,
   Неколико часка,
Те у срцу не ће бити
   Ни једнога гласка.

Нестане ли, мили друзи,
   Вашег брата Мите:
Преклњем вас, да ии крајњу
   Жељу испуните.

Над пепелом гоњенога
   Младог мученика,
Дигните ми, браћо моја,
   Тврда споменика!

"Но немојте од камена
   Да се реже, гради...
Нек буде по жељи мојој,
   Од — вински буради!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.