Руска Револуција у лепој књижевности

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
РУСКА РЕВОЛУЦИЈА У ЛЕПОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Писац: Алексеј Јелачић
Доносимо серију чланак др Алексеја Јелачића објављених у загребачком часопису „Нова Европа“.


I. Клод Анê (Claude Anet).[уреди]

У досадашњим серијама наших чланака („Друга Руска Револуција, приказана од њених руских учесника“, „Друга Руска Револуција, приказана од њених страних учесника и посматрача“, и „Из докумената новије Руске Историје“) покушали смо да прикажемо разна важнија и већа дела о Руској Револуцији и њену пореклу, па ћемо те серије и наставити догод мислимо да их наши читаоци с интересовањем прате. Али, поред мемоарских и научних дела, поред аката и докумената, и лепа књижевност пуна је списа посвећених великој руској трагедији. То је природно и разумљиво, јер Руска Револуција, и једна и друга, обилују занимљивим догађајима и драматским појединостима, тако да доиста спадају у ред најзахвалнијих и најпримамљивијих тема, ко е се веома згодно дају обрадити у лепој књижевности. У „Новој Европи“ је већ и бивало говора о неким књижевним делима изазваним Револуцијом (поименце истичемо оно што је писано о Александру Блоку, чија знаменита поема „Дванаест“ спада у ред најлепших продуката руске књижевности, и то несамо револуцијонарне). Али ћемо сад да почнемо једну систематску серију приказа значајнијих списа у којима одјекује Револуција у руској и страној лепој књижевности; и то смо за почетак изабрали дело Клода Ане-а под натписом: „Када се затресла земља“, које је — написано године 1920—21 (након боравка ауторова у Русији) — имало изванредан успех, (и које је изишто и код нас у издању „Забавне Библиотеке“, а до недуго је излазило и у подлисцима „Политике“).[1]

Мото, које је узео аутор за овај роман, јесу речи Лава Толстоја према цитату Максима Горког: „Човек преживљује земљотресе, епидемије, страхоте болести, и друге туге душевне; али је њега одувек највише мучила, мучи га, и мучиће га, трагедија алкова“. Тачка гледишта, полазна тачка, језгро овог романа, изражено је лепо овим речима великог писца, јер страсна и дубоко занимљива љубавна драма, то је основа романа, а Руска Револуција је оквир у којему се сама драма одиграва.

Потка романа састоји се у следећем. Првог дана Револуције, изашла је у шетњу по Њевском Проспекту у Петрограду млада (једва 18-огодишна) девојка, кнегињица Лидија Волинска, чији отац, велепоседник и човек високе културе, готово непомичан седи код куће (у сјајној палачи на Њеви) због болести. Кад настане паника, проузрокована првом пуцњавом, девојка пада на земљу, пред ноге једног снажног и угледног старијег господина, њој непознатог. Господин је подигне, охрабри, и извуче из гомиле. После неколико месеца они се поново сусрећу, — господин је некад био познаник старога кнеза Волинског, па је обновио познанство. Њему је име Николај Владимировић Савински. а по позиву је генерални директор једне од највећих приватних банака Русије. Човек ожењен већ преко 15 година, отац четверо деце, он се постепено заљубљује у Лидију, док се његова породица, ради немирног времена, налази у Финској. Девојка га такођер воли, али они крију своја осећања једно од другог. Међутим, има и других личности наклоњених Лидији, тако например њен брат од стрица, млади (21-годишњи) кнез Петар, војни академац, па Енглез Лорд Дуглас, аташе Британске Амбасаде, који је чак затражио и руку лепе Рускиње, те бивши терорист а сада антибољшевик и угледни политичар Спаски, и напокон гардијски официр, који прелази на страну бољшевика и постаје десном руком Троцког, Семенов. Али Лидија не воли ниједног од њих. Кнез Петар трагично гине у оне октобарске дане, енглески лорд враћа се кући, а оба руска политичара предају се својим револуцијонарним пословима. Лидија онда чини дефинитивни корак сама (ту се аутор донекле инспирисао можда романом Тургењева „У предвечерје“ — „Накануне“), и постаје љубовцом Савинског, Али баш те ноћи обоје буду ухапшени од бољшевика (то се дешава већ почетком јануара 1918), и спроведени у злогласну Горохову Улицу, т. ј. пред „Че-ку“. На интервенцију бољшевика Семенова, који има наде да ће увући Савинског у службу Совјета, те искористити његово изванредно финансијско искуство, њих одмах ослободе. Роман се онда наставља, и љубавници су срећни усред страшних бура, пошто је Савинском пошло за руком да своју породицу склони у Енглеску. Фактички растанак са фамилијом није додуше прешао у формални раскид односа, али се Савински у ствари осећа слободан, и потпуно је предан Лидији. Срећа њихова, међутим, није дуга века. Савински одржава везе са Спаским, који се налази на Дону и који води грађански рат противу бољшевика. При покушају бегства у иностранство са туђим пасошем, након одласка Лидије са родитељима у Финску, Савинског ухвате и затворе. У последњој глави налазимо Лидију као милосрдну сестру Јуденићеве „беле“ војске у Пскову: град се евакујише, а Лидија остаје да се, чим бољшевици уђу, врати у Петроград и тамо покуша спасти затвореног Савинског.

Тр је доста занимљива главна садржина овог романа, који се чита лако и с интересовањем од почетка до краја. Карактери главних јунака драме — Савински, Лидија, Семенов, стари кнез, — обрађени су веома вешто, као и неких личности споредног значаја. Психолошка анализа изведена је доста искусном руком, разговори теку глатко и природно. Вечита тема љубави, више или мање трагичне, како је она третирана у овоме роману, одговара углавном револуцијонарној ситуацији. Сама ситуација, оквир драме, у многоме је оцртана мајсторски. Малобројним, али јаким и сигурним потезима истакнута су променљива расположења доскора још повлаштених а сад пострадалих слојева друштва у лоба акутне револуцијонарне кризе, која се катастрофално брзо развија. Што се тиче нових господара — уколико су они оличени у Семенову, човеку гвоздене воље, без икаквих обзира ни скрупула —, приказ је испао врло добар. Али типова правих, старих бољшевика не налазимо на страницама овога романа. Акција и психологија маса доста су слабо и сухо приказани. Држимо да је потпуно промашио аутор цртајући револуцијонарне гомиле пуне природне доброте, доброћудности, и томе сличног. Он је видео Револуцију, он је у многом погледу показао мајсторски дар опажања и карактеристике, и зато ово недовољно схватање крвавог патоса Револуције, страсти маса које су биле веома далеко од сваке доброћудности, ово сентиментално идеализовање гомиле, утолико више зачуђава обавештена читаоца.

Вреди још истаћи поједине занимљиве епизоде, лепе цртице и мисли. Тако, например, кад стари кнез суди о Царској Русији и Револуцији: „Постоје величанствене рушевине, пред којима треба да се прекрстимо. Али ми свршавамо у трулежи. Ње има и превише. Све заудара на њу. Ми смо одавно били трули, али се то није видело, јер је површина била сјајна, па је крила дубоке болести. Знате ли, шта је била ова наша Русија, о којој су ваши велики људи изрекли толико звучних глупости? — То је био један лонац препун гада!... Револуција је разлупала тај лонац...“ „Ми улазимо у занимљиво доба“, говори једном Савински своме сину; „не веруј у оно што причају људи, не веруј да се ради о пролазној кризи и да ћемо поново наћи ону Русију коју сам ја познавао. Нова времена долазе. Постоји велика навала одоздо у правцу к свету. Тамна се душа руског народа узрујава. У друштву које се припрема биће, моје дете, аристократије своје врсте. Нов диригујући сталеж почеће да се ствара благодарећи талентима и активности. Али то неће бити више стара аристократија, која је изгубила свест своје улоге и својих дужности. Нова ће имати снагу хиљаду пута већу од своје претходнице, која сада, неспособна, ишчезава...“

У таквим приликама, многима је у роману потпуно јасно да се Русија неће зауставити на режиму Привремене Владе. „Ми нећемо избећи бољшевизму“, вели један од јунака; „Ви знате руску душу; она је јако удаљена од теорија златне средине, толико драгих нашим пријатељима Французима“. И гле, Привремена Влада, опсађена у Зимској Палачи, готово нема бранилаца. Женски батаљон и војни академци држе стражу. Ово гледа Лидија и мисли : „Да ли је Русија ту унутри (у Зимској Палачи)... Да ли је можда Керјенски Русија ? — Да ли ће бити Павле убијен за Керјенског који је побегао?... Ко је управо тамо у тој палачи?: — социјалистички министри и буржуји, које нико не познаје!...“ Бољшевици су дошли на владу. Лидија опет говори: „Није могућно више излазити ноћу, јер пљачкају на сваком углу... Нико не зна шта му се може десити сутра... А ето, ми сви ипак водимо овај исти сићушни, плитки живот, без маштања, само мало скраћен... У свему овом недостаје величине... Ми смо веома сићушни, мој пријатељу!... А најгоре је, што ја управо не знам ни како бисмо могли измислити нешто велико!...“ У њеној души живи, дакле, максимализам. Када лорд Дуглас проси њену руку, она га одбија мотивишући свој поступак у интимном разговору: „Да ли сте сигурни да Британија чини део оног света у којему живимо ми Руси? Живот је за њих толико једноставан, толико целокупан, толико површан... Како све изгледа уређено тамо!... Има готових одговора на сва питања...“

Семенов, који је веома далеко од овог расположења, објашњава свој прилаз комунистима на следећи начин: „Ја сам на страни оних који добијају, па сам зато и ушао у бољшевичку странку. Ако комунизам није могућ, онда ми нећемо бити комунисти, када будемо на влади. Али ми ћемо имати власт, власт у Русији, читав један свет за нас!...“ Он, уосталом, одлично схвата узроке успеха своје странке: „Ако ви познајете нашу земљу, онда треба да разумете да је она уз нас и биће још дуго уз нас, јер ми доносимо овом чудноватом човеку — Русу, који остаје потпуно неразумљив за странце, две ствари које он највише воли на свету: Рус је, прво, склон апсолутноме, т. ј. ја се рђаво изражавам: он има зањ страст...; и друго, он је безумно загрејан за промене, или још тачније : он воли преврат, преокрет свију вредности... А ми му доносимо и једно и друго.“

Треба још нарочито истаћи као врлину ове књиге, да аутор готово нигде није допустио да му се поткраду оне смешне грешке у приказу спољашњих облика руских градова и села, руских обичаја и прилика, каквима обично врве романи из руског живота на страним језицима.

Dr. Алексије Јелачић.



  1. Claude Anet: „Quand la Terre Trembla“, Paris, Bernard Grasset, Editeur (у серији „Le Roman“, коју уређује Едмон Жалу) стр. 334.