Рођење Душаново

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Рођење Душаново

Сан уснила госпоја краљица,
Вјерна љуба дечанског Стефана,
Ђе јој ниче позлаћена грана,
Позлаћена грана од јаблана,
Из њедарца, од живога срца, 5
Пак одрасте небу до облака,
По свој Босни разавила гране,
Разавила гране изабране,
По свој Босни и Херцеговини,
А око ње остало цвијеће, 10
Сваки цвијет поклања се редом,
На висини великом цвијету,
Који гледа по широку свјету,
Мирис даје свакоме цвијету.
Кад краљица так'и сан уснила, 15
Ода сна се љуто преп'анула,
Пак иза сна на ноге скочила,
Како скочи ко да се помами,
Пак умива своје б'јело лице,
Своје б'јело лице и грхоце, 20
Кад с' умила и Богу молила,
Објема се рукам поднимила,
Поднимила, па се замислила,
Све мислила, на једно смислила,
Пак од земље на ноге скочила, 25
Право оде господару своме,
Господару дечанском Стефану,
Она њему добро јутро виче,
Господар јој прихватио здравље,
Госпоја му сједе уз кољено, 30
Сузе проли, а њему говори:
»Здраво био, господаре мио,
И у здрављу рујно винце пио!«
А вели јој славан краљ, Стефане:
»Љубо моја, српска госпојице 35
Што си јутрос тако невесела?
Што прољеваш сузе низ образе?«
А вели му госпоја краљица:
»Господаре, славан краљ Стефане,
Ноћас сам ти чудан сан уснила, 40
И у сну се љуто преп'анула,
И ово сам у санку виђела,
Ђе пониче позлаћена грана,
Позлаћена грана од јаблана,
Из њедарца, од мог срца жива, 45
Пак одрасте небу до облака,
По свој Босни разавила гране,
По свој Босни и Херцеговини,
А око ње остало цвијеће,
Сваки цвијет поклања се редом 50
На висини великом цвијету,
Који гледа по бијелу свјету,
Мирис даје свакоме цвијету.«
Кад то зачу славан краљ Стефане,
Овако је госпи говорио: 55
»Љубо моја, госпојо краљице,
Добар санак, а у добар данак,
Бог ће дати, па ће добро бити,
Од тога се немој препадати,
Ја ћу теби санак толковати: 60
Што си, госпо у санку виђела,
Ђе пониче позлаћена грана,
Из њедарца, од твог срца жива
Позлаћена грана од јаблана,
То ћеш родит' голема јунака 65
Што ј' одрасла небу до облака,
Под круном ће јунак царовати;
Што око ње остало цвијеће
Поклања се великом цвијету,
То ће бити наша Србадија, 70
Пак ће њему цјеливати руку,
Цјеливати руку и кољено;
Што је златне растурила гране,
Златне гране, на четири стране,
По свој Босни и Херцеговини, 75
Његова ће бити царевина,
И славно ће управљати њоме.«
Кад је госпи санак толковао,
Госпоја му пољубила руку.
Мало затим време пролазило, 80
Госпоја се породити пође,
И у ње се мушко чедо нађе,
Краљ Стефану када хабер дође,
Од весеља шетати се пође,
Саста му се у двору весеље, 85
Свога сина шаље на крштење,
Лијепо му име нађенуше,
По имену: Душане Стеване,
Дођоше му сва српска господа,
Међу њима дванајест војвода, 90
Прославише честито рођење,
Мало време задуго не било,
Кад ђетету седам годин'.било,
Дадоше га да књигу научи,
Набрзо је књигу научило, 95
Поче ићи бабу у одају,
Пак све баба за градове пита,
Колико је у Босни градова,
У свој Босни и Херцеговини,
Краљ Стефану то мило бијаше, 100
Али н>ему власти не даваше,
Већ овако њему говораше:
»Брзо хајде учитељу своме,
Доћ' ће време и јунаштву твоме,
Пак ћеш знати земље и градове, 105
Од Дунава до сињега мора,
Твоје, сине, све то бити мора,
Већ нека те господ благослови,
Нека расту српски соколови,
Који ће нам раширити царство 110
Повисити Србадију славну.«



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 69-71.